Хтео бих да видим шта Влада хоће

Од нашег специјалног извештача

Вашингтон – Ни за кога нeће бити изненађење дневни ред шесте ревизије аранжмана Србије са Међународним монетарним фондом. Овим речима Алберт Јегер, шеф мисије ове финансијске институције, која ће за две недеље стићи у Београд почиње разговор за „Политику“. Главне теме на преговарачком столу биће ребаланс буџета за ову и фискални оквир за 2011. годину. „Оно око чега смо се последњи пут сагласили јесте да ће минус у државној каси до краја године бити шест милијарди мањи од планираног, а влада ће морати да одлучи шта јој је најважније”, поручује Алберт Јегер.

Министарка финансија рекла је пре неколико дана како ће се у буџету наћи простор за исплату једнократне помоћи пензионерима и да ће то коштати државну касу седам милијарди динара?

Задржимо се на бројкама. Ако ће исплата једнократне помоћи пензионерима коштати буџет седам милијарди, а већ је из добити јавних предузећа обезбеђено две, онда то значи да на располагању за све остало остаје 1,5 милијарди динара. То је простор за прекрајање потрошње. Од различитих министара долазили су различити захтеви на који начин потрошити расположиви новац: на пензије, субвенције, донације за пољопривреду...

А шта Ви предлажете? На пример, министар економије инсистира да се за повећање субвенција привреди одобри шест милијарди динара?

Влада мора да одлучи на који начин жели да потроши тај новац. То је ствар приоритета. Ви ћете сада морати да изаберете шта вам је важније. Ми се у то не мешамо.

Разговарамо о цифри која је мања од једног процента републичког буџета?

Тако посматрано то је врло мали износ. Али, расподела је компликована јер Србија има коалициону владу. Самим тим се приоритети расплињавају. 

Али шта ће више подстаћи економски опоравак? Шта бисте Ви више хтели да видите?

Ја бих, заправо, хтео да видим шта ваша влада хоће.

Колико је компликовано преговарати са таквом владом ако су министри нејединствени?

То зна да буде компликовано, али то је нешто што ми и очекујемо. Верујте ми, где год је влада састављена од више странака, то је тако. Онда, логично, има пуно различитих циљева из различитих политичких програма и тако се и јављају различите идеје како треба потрошити новац. Понекад разговор о тим циљевима одузима више времена. Али, зато и постоји ММФ-ов програм.

Када је реч о расту цена, ММФ је повећао процену за ову годину са шест (плус, минус два) на 6,8 одсто?

Храна је поскупела и то је био притисак на инфлацију. Веома је тешко рећи колико ће износити раст цена до краја године, али оно што је очигледно јесте да ће бити виши него што смо се надали донедавно. Такве ствари се догађају. У првој половини године, сећате се, Народна банка је морала Влади Републике Србије да пошаље писмо у коме објашњава зашто је инфлација нижа од планиране. Бојим се да ће сада на крају године морати да обавести извршну власт зашто је раст цена већи од очекиваних.

Брине ли вас то што Србија има највећу инфлацију у региону?

Заправо, у Румунији је забележен већи раст цена него у Србији. Али тачно је да је инфлација у Србији увек била релативно висока. Мада је Народна банка већ предузела мере које ће допринети смањењу инфлације. Зато је недавно и повећала референтну каматну стопу.

Ако инфлација до краја године буде већа од планиране то значи да ће нам у јануару 2011. године требати више новца за плате и пензије. Јер према формули за одмрзавање, приходи ће бити већи онолико колико буде износио раст цена у другој половини године?

Тачно, ако инфлација буде већа онда ће јануарско одмрзавање бити већи трошак за државну касу. Али то неће бити неки велики износ.

Приликом последње посете рекли сте да повећање плата и пензија за један одсто повећава јавну потрошњу за осам милијарди динара?

Да. Али у ситуацији када имате инфлацију обично су и приходи у буџету већи. Тако да се тај трошак неће одразити на повећање минуса у државној каси. Знали смо да су то последице таквог договора.

Не мислите да сте погрешили?

Не бих рекао. Постојала је једноставно потреба да се грађанима и пензионерима на неки начин компензује раст цена који је био нека врста шока. Зато је постигнута таква врста компромиса, па је одмрзавање плата и пензија са априла померено на јануар.

Верујете ли да ће наша влада, нарочито у предизборној години, примењивати Закон о фискалној одговорности којим се ограничава потрошња? Српски парламент је усвојио многе законе, али ми и даље имамо проблем са њиховом применом?

То ће бити изазов за политичаре. Сви то знају, јер је реч о предизборној години. Али, видећемо... Биће одређених притисака да се тај закон примени, нарочито од страних инвеститора, јер је њима та врста стабилности важна и они ће пажљиво гледати шта ће се на том пољу одвијати.

Али неће бити ММФ-а да надзире примену?

Можда Србија неће тада имати аранжман са ММФ-ом, али то не значи да ми нећемо пажљиво посматрати шта се дешава у земљи. То ће бити и посао Фискалног савета. Чланови тог контролног тела надзираће да ли се закон крши или не. Они ће то јавно и објавити.

Једна од најважнијих порука одавде из Вашингтона малим земљама у транзицији била је да се примене правила фискалне стабилизације. Колико је тешко, с једне стране смањити јавну потрошњу и минус у каси, док подстичете економски опоравак. Може ли се истовремено водити подстицајна и рестриктивна политика?

У неком смислу, то је могуће. То је питање о структури буџетске потрошње. А као што знате, у Србији највећи део новца одлази на текуће издатке, односно плате и пензије, док се мало новца троши на јавне инвестиције. Тај однос мора да се промени. То ће генерално бити главни задатак сада, подстаћи и домаће и стране инвеститоре да улажу новац у Србију. Верујем да ће ваша влада применити правила фискалне стабилизације која подразумевају повећање новца за јавне инвeстиције. То ће имати ефекте на економски раст.

Али не у кратком року?

Али однекуд морате да почнете да мењате своју навику „потрошачке културе“. И то ће морати да буде подржано структурним реформама.

Одакле да одузмемо да бисмо могли да повећамо издатке за јавне инвестиције?

Као део договора у Закону о фискалној одговорности наводи се и да ће за неколико година удео пензија и плата у бруто домаћем производу морати да се смањи. Тиме се отвара простор за повећање инвестиција. То даје резултате, у другим земљама је већ успешно примењено.

Ако се сви слажу да су нам потребне инвестиције, одакле ће доћи тај новац, ако је приватни сектор још слаб и не може да инвестира, а страни инвеститори оклевају јер криза још није прошла?

Треба прво рећи да Србији излазак из рецесије и не иде тако лоше у пoређењу са земљама региона. Економски опоравак се наставља, није снажан као што се очекивало, али иде се у добром правцу. Ако питате ко ће улагати у таквој ситуацији, то ће бити и држава, и приватни сектор, и страни инвеститори.

----------------------------------------------

Новинари могу да бирају

Јесте ли икада били збуњени на конференцијама за новинаре када сте, седећи за истим столом са представницима српске владе, слушали како новинарима представљају као део договора нешто што у ствари није договорено?

Ха, ха, ха… Тешко је одговорити на то питање. Понекад, у преговорачком процесу, неке ствари се различито интерпретирају или добију другачију конотацију ако су у различитом контексту. Али ми покушавамо да отворено кажемо јавности шта је била тема, да објаснимо шта је договорено. Представницима ваше владе увек дам прилику да изнесу своје виђење.

И новинари онда могу да „бирају“? Тако се у марту догодило да представници наше владе кажу како је договорен начин индексације плата и пензија, а да ви на крају конференције кажете како ће се о томе разговарати кад следећи пут дођете?

Понекад то има везе за техничким детаљима. Ако се добро сећам тада је проблем био да ли пензије треба везати за раст плата или раст инфлације. Недостајао је договор шта заправо представља јавни сектор. И ми нисмо могли да се сложимо са везивањем пензија са платама у јавном сектору. Прво смо желели да постигнемо договор како ће расти плате, а затим је идеја била да се иста врста индексације примени и на пензије. А један део те слагалице је недостајао.

Аница Николић