Замисли тужиоца у белом „ферарију”

Привремено одузимање имовине стечене криминалом могло би за Србију бити мач са две оштрице. Друга страна медаље могла би се показати за неколико година, када окривљени искористе сва правна средства пред домаћим судовима и обрате се Суду за људска права у Стразбуру, упозоравају стручњаци.

И људска и уставна права окривљених могу бити угрожена чињеницом да се имовина одузима ретроактивно и привремено, без заштите права на одбрану и права на имовину.

Највећи проблем је у томе што се закон примењује уназад, на кривична дела која су учињена и имовину која је стечена пре него што је закон донет. Учинимо ли данас неко кривично дело, може бити доведена у питање сва наша имовина, чак и она коју поседујемо деценијама. Њено порекло морали бисмо да доказујемо сами, а то није лако, нарочито ако нам тужилаштво и суд не остављају довољно времена да прибавимо све папире.

Како да докажемо да смо вредну уметничку слику добили као свадбени поклон? Зашто би нам држава привремено одузела ту слику, док не утврди да ли смо криви? Зашто би је продавала на јавној лицитацији ако њена вредност временом не може да падне? И како држава може да пренесе власништво над ствари која њој не припада, јер је само привремено одузета?

Ко може да гарантује да бели „ферари“, који је држава пре неки дан привремено одузела од сина Сретена Карића, неће за пет година вредети више од 300.000 евра?

Тужилаштво је тражило да се породици Сретена Карића одузме имовина, вредна пет милиона евра, „јер постоји очигледна несразмера између законитих прихода и имовине коју чланови породице поседују“, а браћа Карић оптужена су због сумњивих финансијских трансакција, вредних 60 милиона евра, између „Мобтела“ и „БК групе“.

Скупоцени аутомобил држави је предао возач са белим рукавицама и приложио специјалну црвену цираду звану „ферари одело“. Сада се поставља питање да ли ће држава, док не докаже кривицу, годинама чувати бели „ферари“ са црвеним кожним седиштима у магацину на Вилиним водама, или ће га продати на јавној лицитацији и за колико новца. Упућени кажу да вредност „ферарија“ временом може само да расте, а привремено одузета имовина продаје се да не би изгубила на вредности до правноснажног окончања кривичног поступка.

Многа скупоцена возила, која су до сада одузета, предата су на коришћење тужилаштвима широм Србије, Специјалном тужилаштву за организовани криминал и Државном већу тужилаца, али је ипак тешко замислити тужиоца који би се возио службеним белим „фераријем”.

Иако грађани знају да је одузимање имовине најзначајнији ударац организованом криминалу и да је борба против њега озбиљан, захтеван и ризичан посао, неко од читалаца на „Политикином“ веб-сајту шаљиво је приметио да су тужиоци „у сукобу интереса“ јер траже одузимање имовине коју ће касније добити на коришћење. Кажу и да власт пуни буџет продајом привремено одузете имовине, али не размишља о томе да ли ће можда једног дана из тог истог буџета морати да врати продату имовину. С друге стране, многи се питају да ли би иједан судија имао „петљу“ да због недостатка доказа ослободи оптуженог коме је имовина одузета и продата.

Када је прошле недеље за „Политику“ говорио како нико неће да купи станове Дарка Шарића, државни секретар Министарства правде Слободан Хомен рекао је да „окривљени имају право на накнаду имовине која је продата током трајања кривичног поступка, уколико би их суд правноснажно ослободио оптужбе за кривична дела“.

Кривицу на суђењу доказује тужилац, јер у кривичном поступку важи претпоставка невиности. Легалност кућа, станова, аутомобила и осталог иметка, у посебном поступку за одузимање имовине, доказује оптужени. У том поступку важи претпоставка да је сва имовина оптуженог проистекла из кривичног дела. Може се догодити да тужилац не докаже кривицу, а оптужени не докаже легалност имовине. То би значило да је имовину стекао неким другим кривичним делом, за које није оптужен. Има ли онда право на накнаду одузете имовине? Одговор ће можда дати будуће време.

Тако поново долазимо на проблем доказивања, али и на проблем ретроактивности и „привремености“ одузимања имовине.

Директор Правног форума и један од оснивача „Центра за нову политику“ мр Владимир Тодорић наглашава да је превелики проценат привремено одузете имовине, чак 95 одсто, у односу на свега пет одсто трајно одузете имовине.

 – То значи да је довољно само подићи оптужницу да би се нечија имовина привремено одузела и продала, а то је противно Првом протоколу Европске конвенције о људским правима. Нико у Европи не примењује ретроактивно закон о одузимању имовине, са таквим моделом привременог одузимања као што је наш, јер државе не желе да им пресуде падају и да криминалци добију обештећења у Стразбуру. Не сме се дозволити да грађани Србије једног дана опет финансирају криминалце и да се наше правосуђе још једном деградира – каже Тодорић.

Закон је донет 2008. године, а примењен је, на пример, на случај бившег директора ЕДБ-а Бранислава Ускоковића из 1997. године. Његова кућа на Врачару је привремено одузета и претворена у вртић за децу. Када пресуда буде правноснажна, каже Тодорић, он може да се обрати прво Уставном суду Србије, а затим Суду у Стразбуру, где ће најпре довести у питање ретроактивност примене Закона. – Европа забрањује ретроактивност кривичне санкције, али наше Министарство правде тврди да одузимање имовине није кривична санкција, него једна мера „пер се“. Ретроактивност нашег кривичног законодавства апсолутно је забрањена и Уставом и Кривичним закоником. Италијански и енглески закон установили су временску границу унутар које може важити претпоставка да је имовина стечена на основу кривичног дела. Наш закон нема никакву временску границу, нити прецизира да окривљени треба да надокнади штету и да врати имовинску корист стечену кривичним делом, већ се полази од претпоставке да је целокупна његова имовина стечена криминалом – каже Владимир Тодорић.

При том, окривљени има само једно рочиште, са роком од пет дана, да докаже да та претпоставка није тачна У тако кратком периоду он практично нема могућност да докаже порекло целокупне своје имовине, објашњава наш саговорник. Јер, окривљеном су потребне јавне исправе које државни ограни (катастар, општина, пореска управа) не издају тако брзо.

Додатни проблем, каже наш саговорник, ствара чињеница да је дефиниција организованог криминала веома широка, па може да обухвати готово сва кривична дела за која је предвиђена казна од четири година затвора па навише.– Проблем са продајом привремено одузете имовине јесте у томе што нико не може да пренесе власништво ако није власник. Како ће окривљени узети своју имовину од савесног купца, ако буде ослобођен? Да ли је надокнада нешто са чим власник који је ослобођен оптужбе мора да се задовољи и у ком року и по којој вредности? Ако тужба осуђеног дође у Стразбур због тога што му је имовина одузета за кривично дело учињено пре доношења Закона, пресуда нашег суда ће пасти. Ако се у Стразбуру због тога досуди накнада штете окривљеном, она се мора платити, а одакле друго него из државног буџета – закључује Тодорић.

Сматра да је зато исправније ићи на трајно одузимање имовине, али да тада тужилаштво има знатно тежи задатак.– Овако како се сада ради, испада да је довољно подићи оптужницу, не бавити се доказима, одузети имовину, направити вртић, дати саопштење задовољним грађанима, а после тога нема журбе са доказима у главном предмету – каже на крају Владимир Тодорић.

Правни форум је поднео иницијативу Уставном суду Србије за оцену уставности Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, али Уставни суд, као што смо писали, има проблем са огромним бројем предмета и недостатком времена које му је потребно да их реши.

Време је заправо кључни проблем у овој причи. И новац. Изгледа да је питање само чије је време и чији је новац. Јер, одузету имовину не може толико да поједе време колико би данашња корист од ње могла бити „поједена“ за пет, шест и више година ако Европски суд почне да доноси пресуде о накнади штете окривљенима.

Александра Петровић