Остависмо домаћина без медаље

Са XVII светског првенства наши одбојкаши се враћају с медаљом – бронзом. Сам податак да нам је то тек други трофеј с таквог такмичења довољно говори колико вреди. Прва је, да подсетимо, освојена 1998. у Токију и била је сребрна (златна је припала Италијанима). На наредна два шампионата, 2002. у Буенос Аиресу и 2006. поново у Токију није нам се дало – оба пута смо били четврти.

Да бисмо сада дошли до медаље у Риму морали смо да победимо два противника. Прво себе, да не мислимо и не жалимо за поразом у полуфиналу од Кубе, против које смо у петом сету имали 13:11, а потом и Италијане, домаћине светског првенства, који су због тога имали разлог више да дају све од себе како код куће, пред својим гледаоцима не би остали празних руку.

И наши одбојкаши су успели. Не да су победили „азуре”, него су их и потпуно надиграли оборивши их на обе плећке с 3:1 (25:21, 25:20, 26:28, 25:19). То је заиста подвиг. Зато су и разумљиве сузе капитена Николе Грбића, дугогодишњег вође наше репрезентације, на крају утакмице. Оне су биле и радоснице, јер је освојена драгоцена медаља, а вероватно и жал што није још једном заиграо у финалу светског првенства и можда стигао и до јединог злата које му недостаје.

На оном Светском првенству 1998. заблистао је као дебитант Иван Миљковић. Италијани су га тада спречили да се окити златом. Сада ми је на неки начин вратио мило за драго. Био је незадржив и подсетио је на своје најбоље утакмице, оне када је готово сам побеђивао противничке тимове, када је просто играо симултанку.

Овог пута је победа убедљивија него што се можда и сматрало да је могуће зато што смо поред ове двојице великана имали још неколико играча који су били на висини задатка. Нарочито су се истакли средњаци. Подрашчанин је сакупио чак 15 поена, а Станковић 11! За ту улогу у тиму – просто невероватно и то против таквог противника.

Могли су Италијани и горе да прођу, али су се извукли у трећем сету. Спречили су их наши играчи да одмах наплате преокрет који су начинили, али нам је потом понестало концентрације и домаћин је на разлику добио тај део игре. Прибојавали смо се да се не понови стара прича да ми играмо, а онда се Италијани извуку, искористе наше грешке и – победе.

Овога пута није било тако. А да ће бити другачије од увреженог мишљења показало се још у првом сету. Тада су Италијани силовито почели захваљујући сервису Саванија и повели чак са 6:1. Ипак, наши играчи су показали да се на муци познају јунаци. На противничком терену су смогли снаге да начине преокрет и тај део игре без посебне драме у финишу реше у своју корист.

У другом сету је било још убедљивије, а после трећег сета, у коме су се Италијани провукли кроз иглене уши, поново је наш тим био надмоћан и повео чак са 17:9. Ипак, тешко је надомак циља издржати, па умало да буде од готовог вересија – домаћин се примакао на 18:14. Ипак, спаса му није било. Наши одбојкаши су се пренули и тријумфално завршили ово Светско првенство – с медаљом у џепу.

Дворана: Лотоматика. Гледалаца: 12.000. Судије: Хобор (Мађарска) и Сакаиде (Јапан).

ИТАЛИЈА: Мастранђело 7, Мара, Пароди 18, Бари, Вермиљо 1, Ласко 4, Савани 7, Травица, Феи 13, Бирарели 4, Сала 3, Зајцев 8. Селектор: Анастази.

СРБИЈА: Ковачевић 8, Јанић 1, Петковић, Терзић, Станковић 11, Грбић 2, Никић 8, Миљковић 22, Старовић, Петровић, Подрашчанин 15, Росић. Селектор: Колаковић.

С. Р.

Занемела „Лотоматика”

Од специјалног извештача „Спортског журнала”

Рим, 10. октобра – Никола Ковачевић jeна високом нивоу одиграо Светско првенство, ово му је први Мондијал, по освајању бронзе је рекао:

– Мени и већини играча ова медаља много значи, највећи успех у каријери. Презадовољан сам – није налазио Ковачевић речи да опише какао се осећа:

О мечу против Италијана је рекао следеће:

– Италија није играла са довољно жеље, жара, да ли су се уморили или пали после првог пораза на Светском првенству, стварно не знам. Ми смо играли добро, нисмо много грешили, ривал је много више грешио. Имали смо високу предност у неким сетовима, Италијани су стизали, али наша победа није долазила у питање.

На крају, утисак о турниру…

– Није било лако, пуно градова смо променили, тренинзи, ујутро, поподне .. Успели смо све да изгурамо, физички и психички.. Наравно, презадовољан сам. Честитам играчима и стручном штабу!

Милош Никић је на прави начин искористио шансу коју му је у мечу за треће место указао селектор Колаковић. Узбуђено је после меча причао:

– Потпуно заслужено смо добили, опростили смо се од Светског првенства предивном игром, на крају и победом.. Успех против Италијана, против домаћина. Било је јако лепо за игру, срећан сам што смо узели медаљу – каже Никић да је било тешко оправити се од пораза у полуфиналу од Кубе:

– Поносам сам на саиграче, на игру коју смо пружили.

Милош Никић је храбро одиграо меч за бронзу, ушао је још у првом сету уместо Бојана Јанића:

– Чекао сам своју шансу, искористио сам је у задњој утакмици, јако сам срећан због тога.

Никола Росић је са још њих седморицом дебитовао на Светском првенству. Међутим, у односу на претходне године када је увек био замена Самарџићу, сада је имао улогу првог либера екипе:

– Ово ми је прво Светско првенство и прва медаља. Нисмо свесни колико је било тешко стићи до овде, колико је било тешких момената и утакмица када смо падали и дизали се. Мислим да смо на крају заслужено освојили медаљу, да смо је више желели од Италијана. Били смо стрпљивији него против Кубе, добро смо одиграли и сада нам остаје да прославимо медаљу. Честитао бих свима који су учествовали у овоме – каже Росић који истиче да су сви у тиму били свесни колико ова медаља вреди за њих саме као и целу земљу и српску одбојку.

Драган Станковић је био високи зид за нападе Италијана. Поред сјајних блокова, сигурно је остао упамћен по снажним напада кроз средину. О самом мечу каже:

– У полуфиналу смо изгубили добијену утакмицу. Сви смо се надали да ћемо после Кубе играти финале, па је било тешко припремити се за меч и на високом нивоу одиграти против Италије која је незгодна екипа. Играју добро као тим, а на свом терену су сигурно још бољи. Пружили смо максимум, сви смо желели медаљу, а како је утакмица почињала видело се да смо пуни мотива. На крају смо успели да дођемо до победе и сад је време да славимо – кратко ће Станковић.

Прослављени ас, некадашњи репрезентативац, одбојкашка легенда Владимир Грбић, одмах је са места стручног коментатора сишао на паркет „Палалотоматике“ да честита брату Николи и осталим момцима:

– Хвала, момцима, хвала на великом резултату... Осећао сам се као да сам био на терену... Ма и јесам – избијале су емоције. Наставио је Вања:

– Стајало је то да је финале требало да играју Србија и Бразил као и прошле године финале Светске лиге. Жао ми је што се Иван и Никола нису опростили ако се опраштају од репрезентације са најсјајнијим одличјем... Оно што је фасцинантно је што су момци успели да се „врате“. Знао сам да ће почетак утакмице бити изузетно тежак пре свега за нас, јер је требало вратити агресивност, самопоуздање, који су после пораза од Кубе били озбиљно пољуљани. Данас смо сервирали боље, примали сервис боље, пуно више се бранили као и блокирали. Када освојите медаљу на једном овако велико такмичењу без обзира каквог је сјаја, то је велики успех!

И. Јагличић