Србија разговара: „Берза органа” у Дољевцу

Да се и на југу наше земље тешко живи, није никаква новост. Ипак, када је недавно објављена информација да се у Дољевцу, код Ниша припрема оснивање Агенција за продају људских органа, преко које, наводно сиротиња покушава да нађе излаз из немаштине, узбуркала се цела Србија. У овом месту на сваком кораку виде се последице сиромаштва.

Општина Дољевац је једна од 40 неразвијених у Србији. Према статистичким подацима, у центру локалне самоуправе Дољевцу и околним местима и селима живи између 18.500 и 19.000 становника. Иако је Дољевац центар општине, највеће место у овој комуни је Пуковац. И по броју становника и по економској моћи Пуковац у свему предњачи. Сам Дољевац смештен је близу две реке: Топлице и Јужне Мораве и у њему живи око 1.200 становника. Пре десет година половина становника у дољевачкој општини имала је посао, у фабрикама електронске и машинске индустрије, Дуванској индустрији и Индустрији гумених производа „Вулкан” и другим у Нишу, а знатан део радио је у предузећима и фирмама у самој општини. Својевремено је успешно радила Дољевачка кланица која је имала око 250 запослених, била је ту и конфекција, јака земљорадничка задруга...

Данас у Дољевцу, Пуковцу и другим местима ради само неколико стотина људи, углавном у трговинама и у експлоатацији шљунка. Нове инвестиције наговештавају да ће до краја 2010. и у 2011. посао добити још стотинак радника.

У Центру за социјални рад у Дољевцу материјалну помоћ добија око 350 породица са територије општине. Потребе су међутим, много веће. Приликом прошлонедељног боравка Расима Љајића, министра за рад и социјалну политику, у Дољевцу, најављено да ће у најскорије време социјално и материјално бити збринуто око 800 породица у дољевачкој општини.

Има ли лека, има ли излаза. За „Политику” су разговарали председник општине Дољевац Горан Љубић, и Драгић Неранџић, председник НВО Форум за Дољевац и Покрета ветерана 1999.године.

Неранџић: Последње две деценије овај наш крај потпуно је запостављен и ништа се не предузима да се спречи даље осиромашење становника. Много је тешко, а народ целог југа Србије то није заслужио. Један ћу само пример да наведем: када је 1999.године требало да се иде на Косово са овог подручја одзив за одлазак да се брани отаџбина био је сто одсто. Управо ти људи, браниоци наше земље, данас живе у беди.

Љубић: Чинимо све што је у нашој моћи, знамо да је далеко од доброг и ми у општинском руководству уопште то не кријемо. Никада нисмо улепшавали стварност. Ипак, много је и нетачног, тенденциозног. Прво, није тачно да се за Дољевац чуло тек сада, када је направљена афера око продаје органа, што је такође неистина. О нама се зна по много чему другом, поред осталог и по томе што смо много тога урадили да се макар мало побољша живот становника.

Неранџић: Ништа се не предузима да се побољша живот сиромашних житеља Дољевца и општине. На Тржишту рада је преко 3.000 незапослених, велики број становника буквално нема од чега да живи, многе породице једва састављају крај с крајем, не плаћају обавезе, немају средстава за школовање деце. Наша НВО и бројна друга удружења и организације понудили су двадесетак пројеката, али нико ни да нам одговори да ли су добри, прихватљиви, а камоли да ли ћемо добити помоћ да их реализујемо. Из дана у дан ситуација је све тежа. Због тога смо урадили и Пројекат ублажавања и препознавања невидљивог сиромаштва, али ни то није дало било каквог одјека.

Љубић: И то су произвољне констатације. Из општинског буџета највећа су издвајања управо за социјално најугроженије, кроз материјалну и сваку другу помоћ. Обезбеђујемо средства за лечење тешких, а сиромашних болесника, саградили смо сами, уз помоћ фондова ЕУ стамбени објекат за избеглице и расељена лица, плаћамо струју за породице без икаквих примања...

Политика: Колико је тачна информација да је сиромаштво толико да је око 1.000 становника Дољевца спремно да прода неки од својих органа и тако обезбеди средства за живот?

Љубић: То је највећа неистина која је могла да се објави, велика бесмислица. Нико од становника то није рекао, нико то није изјавио – то је измишљено. Уопште не разумем зашто је то толико добило на публицитету, нити знам какав је циљ имао неко ко је на тај начин скренуо пажњу на Дољевац.

Неранџић: Када сам то рекао говорио сам о иницијативи за оснивање Агенције за продају органа, не и да је формирана. А намера нам је била да се коначно нешто предузме у средини где је много сиромашних, међу њима највише ратних ветерана, резервиста и учесника ратних збивања. Они су међу најтежим случајевима и без средстава за живот. Када сам поменуо бројку од хиљаду спремних да продају бубрег или друге органе, мислио сам на цео југ Србије, јер је у односу на друге делове и крајеве земље најсиромашнији и најугроженији. Људи који су на то спремни немају више шта друго да понуде за продају!?!

Политика: Како видите излаз из сиромаштва, и да ли га има?

Љубић: Кроз целу општину Дољевац пролази друмски и железнички Коридор 10, пре месец дана усред наше општине, у месту Кочане започета је изградња великог регионалног гасовода од Ниша према југу Србије, гради се значајна и модерна друмска заобилазница, има заинтересованих инвеститора за изградњу нових погона. То се мора адекватно искористити у будућности. Не можемо, међутим, сами јер много је проблема, а основни је –струја. Неопходно је да ЕПС и ЕМС изграде нове капацитете, јер би онда лакше било довести инвеститоре. Шансе постоје, али без неке веће помоћи државе Србије и развојних фондова сами нећемо моћи из кризе. Пољопривреда је запостављена неколико последњих деценија и нема субвенција, нема нове технологије и механизације, тако да се од те области мало може да очекује.

Наранџић: Однос државе према нашој општини и целом југу Србије мора се из корена променити. Дољевац је на списку 40 најнеразвијенијих општина у земљи, али ни то није за одговорне аларм да се укључе у обнову пропале привреде и развој. Одговорно тврдим да ће за све нас бити много боље када председник владе, министри, представници фондова и државних институција долазе, а не само да пролазе кроз Дољевац. Чињеница је да имају времена да нас посете, али само када чују да се нешто лоше догађа, када избије „пожар”. Угасе га и оду, али брзо потом на нас и наше недаће забораве. Друго, сматрам да је пољопривреда ипак наша велика шанса.

Политика: Говорите о помоћи других, са стране. Шта сами чините?

Љубић: Ми смо, пошто тога није било у претходном периоду, урадили Просторни план, како би лакше било потенцијалним инвеститорима, као и Стратегију развоја општине. То су планска документа која могу допринети извесном помаку. Довели смо неколико инвеститора, неки од њих завршили су своје погоне и већ запослили неколико десетина радника, други тек треба да граде. Поновићу, ипак сами не можемо много.

Неранџић: Ништа сами не можемо, немоћни смо управо због тога што нас је, као и цео југ Србије, притисло велико сиромаштво. Зато дижемо тензију како би се заиста неко заинтересовао за нас да као средина кренемо у опоравак. Сами ћемо можда више моћи ако се смањи број незапослених, да људи без средстава за живот добију неки посао, макар и минималне зараде.

Политика: Чини се да се оно што се догодило са привредом у Нишу на вас у Дољевцу веома негативно одразило?

Љубић: То је тачно, више од половине запослених са територије наше општине радило је у нишким фабрикама и предузећима. Верујемо, међутим, да Ниш поново иде добрим путем ка привредном и сваком другом опоравку, што нам даје наду да ће и за нас једнога дана бити боље.

Неранџић: Тачно је да смо били дубоко везани за нишку привреду и ослоњени на велики град, али то је прошлост и некада је то било добро. Ипак, треба да се убудуће ослонимо на своје потенцијале, на сопствену привреду кроз развој малих фирми, средњих предузећа. На референдуму смо се чак изјаснили за припајање Нишу, али док је Ниш у кризи ипак треба гледати своје проблеме.

Тома Тодоровић