Песимизам носи зло

Глумац Бранислав Трифуновић (1978) дипломирао је глуму на новосадској Академији уметности. На филму је дебитовао у драми "Јесен стиже дуњо моја" Љубише Самарџића, а гледали смо га и у "Погледу са Ајфеловог торња" Николе Вукчевића.

У домаћим биоскопима управо се приказује комедија о седам смртних грехова "Седам и по" Мирослава Момчиловића, у којем се поред тумачења једне од главних улога прихватио и посла продуцента.

Трифуновића очекује и нова позоришна сезона у којој ће бити презаузет, јер игра у представама: "Малајско лудило", "Хамлет", "Дервиш и смрт", "Диско свиње"...

Ових дана интензивно ради и на синхронизацији новог анимираног филма "Сезона лова", а у паузама се труди да што боље испрати пласман филма "Седам и по".

● Који су мотиви да се поред тумачења једне од главних улога укључите и у продукцију филма "Седам и по"?

– Сценарио филма ме привукао послу око продукције, мада нисам класичан продуцент. У тренутку када је филм добио средства од Секретаријата за културу Београда, и када је претило да неће бити довољно новца да се филм сними, пожелео сам да помогнем како бисмо филм извели до краја. Верујем у овај филм, јер је Мирослав Момчиловић написао сценарио тако да се филм видео још са папира. Желео сам да га видим на платну и помогао сам онолико колико сам могао.

● Играте у причи "Среброљубље" која је врло духовита, али и опомињућа. Колико смо похлепни?

Много смо похлепни, свако од нас. У тој причи, а и у филму, заинтересовало ме је шта људе наводи да нешто чине. Зашто су два пријатеља почела да шаљу патетичне видео снимке Дијегу Марадони и да му траже новац? Шта их је натерало да се тако понашају, какво је њихово окружење? Колико је духовит, филм "Седам и по" је и тужан јер говори о нама на врло препознатљив начин и свако од нас може да се идентификује са јунацима. Публика се препознаје и зато добро реагује на филм. Сви смо понекад завидни, гневни и неумерени у јелу и пићу. Питање је границе докле треба ићи. Када се та граница пређе и када се отргнемо контроли, улазимо у озбиљан грех. С друге стране, постоје грехови који нас терају да будемо бољи, да научимо нешто, да радимо на себи. Све ово треба да опомене и освести, да се пронађе тачка после које треба да се каже – даље од овога нећу.

● Чини се да је "Седам и по" више филм о животу са греховима, а мање о превазилажењу грехова?

– Нема особе која није починила неки грех. Филм се не бави моралисањем или трагањем за идејом где је решење. Његова функција је да опомене и да пружи прилику да научимо да живимо са греховима. Мирослав Момчиловић је објаснио да нећемо умрети ако починимо један од грехова, јер су то грехови смртника, свих нас који живимо на земљи. Треба научити да живимо са греховима, а треба их и превазилазити, што је процес који траје читав животни век.

● Без обзира на (не)чињење греха, филм нуди наду?

– Нада је у последњем кадру филма – рађање новог живота – који делује врло оптимистично. То је нада да постоји нешто боље и да се боље од овога може догодити. Песимизам никоме није донео добро. Последњих 15 година научени смо да размишљамо песимистично и размишљали смо да ће се оно најгоре и догодити. Моја генерација је погрешно учена, а сада се трудимо да на проблеме гледамо ведрије и да увидимо решење.

● Какве су биле реакције на филм у иностранству, конкретно на Сарајевском фестивалу?

– Колико год да је време протекло, изгледа да у Босни ране нису зацељене. Нисмо имали непријатности, примљени смо врло љубазно и сви су позитивно реаговали на филм. Јасно је да је Сарајевски фестивал створио босанску кинематографију и од када се он уздиже, расту и Данис Тановић, Јасмила Жбанић и други аутори. Иако је тај фестивал регионални, сврха му је да промовише босански филм. То је њихово право, а на нама је да одлучимо да ли желимо у томе да учествујемо. Ми смо добили позив и прихватили га, јер је тај фестивал најорганизованији у региону. Наш филм је једини који није био копродукција неколико земаља, што је тренд и један од начина да се филм сними. То много говори о нама, а и о остатку света. Сарајевски фестивал је и велики маркет који окупља преко 1.800 људи из света, што је добро за пласман филма.

● Ваша последња представа "Диско свиње" говори о изгубљеној генерацији, одсуству љубави, правде и поштења. Колико је то слика данашње Србије?

– Текст је написао Ирац Енда Волш, а могли су да га напишу и Милена Марковић и Дејан Дуковски. Написао га је неко ко није одавде, а врло добро говори о нама. Добро је да не размишљамо да смо ми најгори на свету, већ да се свуда дешава оно што се и нама догађа. Текст је врло актуелан. Пре неколико година стално сам сретао клинце који имају проблеме, који не могу да артикулишу своју енергију и циљеве. Они су у грозном окружењу, које их тера да буду агресивни и да праве неки паралелни свет. Некада сам и ја бежао и правио оазе, избегавајући да ме проблеми дотичу. На сву срећу, схватио сам да је то немогуће, јер мораш да живиш у свету какав јесте. Двоје клинаца из представе "Диско свиње" решили су да остану у том паралелном свету који нема срећан крај. Не мислим да је то прошло, већ да ће ти клинци увек постојати, без обзира на то колико будемо напредовали. Те ствари су неминовне, само је битно да их буде мање.