Pesimizam nosi zlo

Glumac Branislav Trifunović (1978) diplomirao je glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti. Na filmu je debitovao u drami "Jesen stiže dunjo moja" Ljubiše Samardžića, a gledali smo ga i u "Pogledu sa Ajfelovog tornja" Nikole Vukčevića.

U domaćim bioskopima upravo se prikazuje komedija o sedam smrtnih grehova "Sedam i po" Miroslava Momčilovića, u kojem se pored tumačenja jedne od glavnih uloga prihvatio i posla producenta.

Trifunovića očekuje i nova pozorišna sezona u kojoj će biti prezauzet, jer igra u predstavama: "Malajsko ludilo", "Hamlet", "Derviš i smrt", "Disko svinje"...

Ovih dana intenzivno radi i na sinhronizaciji novog animiranog filma "Sezona lova", a u pauzama se trudi da što bolje isprati plasman filma "Sedam i po".

● Koji su motivi da se pored tumačenja jedne od glavnih uloga uključite i u produkciju filma "Sedam i po"?

– Scenario filma me privukao poslu oko produkcije, mada nisam klasičan producent. U trenutku kada je film dobio sredstva od Sekretarijata za kulturu Beograda, i kada je pretilo da neće biti dovoljno novca da se film snimi, poželeo sam da pomognem kako bismo film izveli do kraja. Verujem u ovaj film, jer je Miroslav Momčilović napisao scenario tako da se film video još sa papira. Želeo sam da ga vidim na platnu i pomogao sam onoliko koliko sam mogao.

● Igrate u priči "Srebroljublje" koja je vrlo duhovita, ali i opominjuća. Koliko smo pohlepni?

Mnogo smo pohlepni, svako od nas. U toj priči, a i u filmu, zainteresovalo me je šta ljude navodi da nešto čine. Zašto su dva prijatelja počela da šalju patetične video snimke Dijegu Maradoni i da mu traže novac? Šta ih je nateralo da se tako ponašaju, kakvo je njihovo okruženje? Koliko je duhovit, film "Sedam i po" je i tužan jer govori o nama na vrlo prepoznatljiv način i svako od nas može da se identifikuje sa junacima. Publika se prepoznaje i zato dobro reaguje na film. Svi smo ponekad zavidni, gnevni i neumereni u jelu i piću. Pitanje je granice dokle treba ići. Kada se ta granica pređe i kada se otrgnemo kontroli, ulazimo u ozbiljan greh. S druge strane, postoje grehovi koji nas teraju da budemo bolji, da naučimo nešto, da radimo na sebi. Sve ovo treba da opomene i osvesti, da se pronađe tačka posle koje treba da se kaže – dalje od ovoga neću.

● Čini se da je "Sedam i po" više film o životu sa grehovima, a manje o prevazilaženju grehova?

– Nema osobe koja nije počinila neki greh. Film se ne bavi moralisanjem ili traganjem za idejom gde je rešenje. Njegova funkcija je da opomene i da pruži priliku da naučimo da živimo sa grehovima. Miroslav Momčilović je objasnio da nećemo umreti ako počinimo jedan od grehova, jer su to grehovi smrtnika, svih nas koji živimo na zemlji. Treba naučiti da živimo sa grehovima, a treba ih i prevazilaziti, što je proces koji traje čitav životni vek.

● Bez obzira na (ne)činjenje greha, film nudi nadu?

– Nada je u poslednjem kadru filma – rađanje novog života – koji deluje vrlo optimistično. To je nada da postoji nešto bolje i da se bolje od ovoga može dogoditi. Pesimizam nikome nije doneo dobro. Poslednjih 15 godina naučeni smo da razmišljamo pesimistično i razmišljali smo da će se ono najgore i dogoditi. Moja generacija je pogrešno učena, a sada se trudimo da na probleme gledamo vedrije i da uvidimo rešenje.

● Kakve su bile reakcije na film u inostranstvu, konkretno na Sarajevskom festivalu?

– Koliko god da je vreme proteklo, izgleda da u Bosni rane nisu zaceljene. Nismo imali neprijatnosti, primljeni smo vrlo ljubazno i svi su pozitivno reagovali na film. Jasno je da je Sarajevski festival stvorio bosansku kinematografiju i od kada se on uzdiže, rastu i Danis Tanović, Jasmila Žbanić i drugi autori. Iako je taj festival regionalni, svrha mu je da promoviše bosanski film. To je njihovo pravo, a na nama je da odlučimo da li želimo u tome da učestvujemo. Mi smo dobili poziv i prihvatili ga, jer je taj festival najorganizovaniji u regionu. Naš film je jedini koji nije bio koprodukcija nekoliko zemalja, što je trend i jedan od načina da se film snimi. To mnogo govori o nama, a i o ostatku sveta. Sarajevski festival je i veliki market koji okuplja preko 1.800 ljudi iz sveta, što je dobro za plasman filma.

● Vaša poslednja predstava "Disko svinje" govori o izgubljenoj generaciji, odsustvu ljubavi, pravde i poštenja. Koliko je to slika današnje Srbije?

– Tekst je napisao Irac Enda Volš, a mogli su da ga napišu i Milena Marković i Dejan Dukovski. Napisao ga je neko ko nije odavde, a vrlo dobro govori o nama. Dobro je da ne razmišljamo da smo mi najgori na svetu, već da se svuda dešava ono što se i nama događa. Tekst je vrlo aktuelan. Pre nekoliko godina stalno sam sretao klince koji imaju probleme, koji ne mogu da artikulišu svoju energiju i ciljeve. Oni su u groznom okruženju, koje ih tera da budu agresivni i da prave neki paralelni svet. Nekada sam i ja bežao i pravio oaze, izbegavajući da me problemi dotiču. Na svu sreću, shvatio sam da je to nemoguće, jer moraš da živiš u svetu kakav jeste. Dvoje klinaca iz predstave "Disko svinje" rešili su da ostanu u tom paralelnom svetu koji nema srećan kraj. Ne mislim da je to prošlo, već da će ti klinci uvek postojati, bez obzira na to koliko budemo napredovali. Te stvari su neminovne, samo je bitno da ih bude manje.