Шта то беше празник

У позном периоду постојања бивше ("велике") Југославије државни празници су доживљавани као дани нерада. Дан Републике и Први мај су били пре свега "слободни дани", и мало ко је размишљао о томе шта ови празници "у ствари значе". Политички функционери су се тада обично склањали од јавности, уживајући и сами у дводневном, тродневном, понекад и четвородневном малом одмору.

С новим државним празником Сретењем (у самосталној Србији) ситуација је друкчија. Државни функционери су прекјуче били веома активни: трудили су се да покажу да је реч о државном празнику који треба достојно обележити, а обичан (радни) свет је тог дана углавном – радио. Заправо, радиле су продавнице, радионице, супермаркети, а и многа приватна предузећа.

Ова промена у понашању политичара и народа, кад је о празницима реч, може се објаснити тиме да је реч о једнодневном црвеном слову, празнику који није ни могао бити претворен у "дане нерада". Али и чињеницом да је сада у Србији много приватних предузећа чији власници и не маре за одмарање.

Тако је прекјуче створена занимљива слика: државни функционери су јавно празновали Сретење, грађани су то чинили веома скромно, што нас уверава у већ познату чињеницу да неки датум може бити проглашен за државни празник, али да то не значи да ће га као таквог народ прихватити. То "народно прихватање" празника зна да траје дуго, о чему сведочи искуство СРЈ и СЦГ: државе су трајале кратко, имале су и неке празнике, али нико их није озбиљно схватао. Сретење се и само сад нашло на сличном путу "самодоказивања".

С тим што услови за прихватање нових празника, кад је о Србији реч, сада нису најпогоднији. Нове светковине се лако прихватају у временима политичких преокрета и полета, кад ови датуми изражавају крупне друштвене промене, а ми смо од тога далеко. Србија се још суочава с последицама кризе из деведесетих година, са оспоравањем територија итд., а то је друштвени миље не баш повољан за празнике и празновање.