Бес деце деведесетих

Виновници насиља на београдским улицама припадају субкултури младих у чијем вредносном систему доминирају шовинистичке вредности и који сукоб с полицијом доживљавају као неку врсту екстремног спорта који нуди могућност колатералне добити у виду пљачке. У њиховом вредносном систему хапшење и одлазак у притвор сматрају се добијањем ордена за храброст и начином да се напредује у хијерархији своје навијачке групе или десничарске организације, оцењује др Зоран Миливојевић, психијатар и психотерапеут који истиче да приликом анализе немилих догађаја који су узроковани Парадом поноса треба избећи замке психологизирања и фокусирати се на друштвени аспект овог догађаја:

– Деведесете године и грађанске демонстрације са режимом Слободана Милошевића легитимисале су улицу као место и начин обрачуна са неистомишљеницима. Дошла је нова генерација која је о протестима слушала од својих родитеља, чије су прича варијација на тему „како је то изгледало кад смо се ми тукли са полицијом”. Та субкултура младих осећа се прилично занемарено од државе која се бави собом, Косовом и поправљањем свог имиџа у свету и због тога се између себе организује у групе које функционишу по племенском принципу и хијерархији и које се сукобљавају са државом, демонстрирајући своју снагу, храброст и одважност. Њихова жеља била је да разбију Параду поноса, а када то нису успели померили су своју агресију на симболе државе која штити учеснике те манифестације – отуда напад на седишта ДС и СПС и мамограф који је имао лого ТВ Б92 коју они доживљавају као непријатељску.

Др Добривоје Радовановић, психолог и криминолог истиче да припадници субкултуре подземља којој припадају виновници нереда на београдским улицама највећу мржњу, нетрпељивост и агресију усмеравају према цинкарошима, хомосексуалцима и силоватељима.

„Ти људи жестоко осуђују хомосексуалце, али се истовремено и баве са њима, јер имају потребу да их бију. Дубинска психологија нас учи да особе које имају потребу да се обрачунавају са хомосексуалцима и сами имају хомосексуалне пориве, али социопсихолошка анализа профила ових изгредника говори да су то особе које имају шовинистичке вредности и глорификују своју нацију. Ко је усадио те вредности у главе младих људи? Велику одговорност сносе политичари, медији и вршњачке групе. Наравно да неке породице васпитавају своју децу у духу глорификације сопствене нације и усађују им у вредносни систем мржњу према Ромима, црнцима и припадницима мањина, али примарну одговорност за екстремистичке ставови младе генерације ипак сносе политичари, који су током 90-их година сејали мржњу према припадницима суседних и европских народа. О томе илустративно сведоче социјално-психолошка истраживања да већина младих људи у нашој земљи своју нацију сматра супериорном у односу на остале и у одбрани те тезе користе аргументе типа „ми смо прваци света у кошарци – тенису – ватерполу’ а тај систем вредности често се граничи са фашизмом”, наглашава Радовановић.

Из анонимне масе хулигана наш саговорник издваја два профила насилника – један је припадник навијачке групе, а друга је припадник десничарских организација са врло чврстим шовинистичким вредностима. Заједничка им је велика доза агресивности и мржња према власти која их спутава да своју агресију усмере ка свим људима другачије оријентације и мишљења.     

Социолог Борис Јашовић каже да су виновници вандалских нереда – изданци патријархалног и традиционалног друштва у коме се породица сматра за највећу  вредност и најважнију друштвену институција и у коме се хомосексуализам третира као болест, а те вредности се преносе са генерације на генерацију. Агресија и незадовољство представљају и бунт против социјалног стања, а породице из којих потичу ти млади људи су са једном или обе ноге у социјалној беди, а свака друштвена криза заоштрава традиционалне вредности, напомиње наш саговорник, који додаје да је Парада поноса била „иницијална каписла” да се то нагомилано незадовољство излије.

– Треба имати на уму да виновници ових нереда припадају генерацији која је рођена и одрасла у земљу опасаној визним санкцијама и који никада нису прешли границе ове земље и били у прилици да виде како изгледају њихови вршњаци у европском комшилуку. Деценија социјалне затворености утицала је на пораст ксенофобије, бомбардовање је само заокружило то осећање снажне мржње према странцима, али је проблем у томе што се та нетрпељивост према странцима „прелила” на нетрпељивост према припадницима мањина – Ромима и хомосексуалцима. Потенцијални објекат агресије постају сви који су по било ком основу различити, а хомосексуалци су најтранспарентнији доказ те различитости, јер њихова сексуална опредељеност удара на саме темеље традиционализма. Не треба занемарити ни гласну осуду Параде поноса од Српске православне цркве, с обзиром на то да је црква један од камена-темељаца традиционалног друштва и његово везивно ткиво – закључује Борис Јашовић.

Катарина Ђорђевић