ПО ГЛАВИ СТАНОВНИКА

Познато је да са општим сагласностима не стојимо најбоље, па утешно звучи мисао која каже да је "демократија више плод пат-позиција и недостатка консензуса него претходног јединства и консензуса".

Пошто су се посланици вратили са одмора, а пред нама су и даље судбинске теме, неке припаднике политичке елите на ово ваља подсетити. Можда и није све тако лоше као што се чини. Неслагања и критичко мишљење и те како су нам потребни, јер демократије нема без разлика.

Како стојимо на ту тему? Да ли ангажујемо све расположиве потенцијале, што би било нормално за времена која с правом називамо тешким? Ако већ нису превише спремне на дијалоге са политичким неистомишљеницима, колико су странке демократске изнутра?

Ускогрудост је прва реч која се намеће у одговорима. Партијско секташење или савези справљени на парцијалним интересима већ годинама онемогућавају да идентификујемо скуп националних интереса који би били догледни циљ свих влада.

Пре неколико месеци неки овдашњи политиколози дошли су до закључка да партије немају демократске принципе унутарстраначког деловања, што угрожава демократизацију друштва и државе којом управљају. Главни "блокатори" су умањена слобода изражавања чланства и права на фракције, начин кандидовања и поступак унутарстраначких избора и неограничена моћ вођа и извршне власти.

Тешко се ослобађамо наслеђа сопствене политичке историје: немогућности да "дисиденство" одвојимо од "нелојалности". Уколико се догоди да припадник странке има друкчије мишљење по неком питању, одмах је на мети сумњичавих погледа. Партијска лојалност подразумева потпуно покоравање. Право на неслагање је готово теоретска флоскула.

Професор београдског Факултета политичких наука Вукашин Павловић назвао је данашње странке "Ахиловом петом" демократије истичући да без подизања квалитета и демократских капацитета политичких партија нема ни боље владе, парламента, управе и судства – нема квалитетне државе и демократије.

И док странке и даље препознајемо по лидерима а не по програмима, оне се себично држе искључиво сопствених кадрова. Верност за верност. Награђују послушност. Нема чак ни унутрашњег дијалога, нема утакмице идеја и мишљења. До бола банализујемо чувену Денг Сјаопингову мисао да није важно да ли је мачка беле или црне боје – већ је важно да лови мишеве.

Инжењеру професионалцу партијско чланство није потребно за израду пројеката. Водоинсталатер ће бити сасвим задовољан ако његова радња има довољно муштерија. Савесна болничарка можда и помишља да би могла да постане главна сестра – зато што је сви цене.

Сви они рачунају да је земљи потребно њихово знање. Чекају и – најчешће греше. Јер шта су радиле и раде странке? Држе се чврсто мантре да сопствене чланове треба наградити по сваку цену. Није битан квалитет посла који ће обавити, битно је да је мој члан на том месту. И битно је да зна да без мене неће далеко догурати. Формула ЈУЛ-а. Или кризних штабова доцније.

Страначка ускогрудост истискује квалитетне људе којима политика није алатка каријерног успеха. Повлачили су се пред налетом партијских преторијанаца и пре октобарских промена. Повлаче се и данас. Не само да им је мука од каријериста, већ и од странака. Зар политичари не помишљају да би – зарад свог и угледа сопствених партија – понекад морали да пред агресивним политичким камелеонима затворе врата.

Не видим превелику спремност да се ангажује свеколики српски "резервоар знања" који је свакако богатији од страначких. Питајте Горана Живића, професора филозофије из Зрењанина, прошлогодишњег лауреата награде др Зоран Ђинђић. Аутор "Аристотеловог појма полиса", нестраначка личност, распоређен је на место дворишног радника!

Само Србија може себи да допусти такав луксуз. И не верујем да би се професору то десило да је иза себе имао неку странку. Тако рециклирамо ситуације које људе од професионалног интегритета гурају у апатију. Не значи да способних и часних нема и по странкама, има их, али општа клима мотивише партијске плебејце којима је до партије колико до лањског снега.

Наравно да је свако склон да између двоје или троје одабере оног ко му је на овај или онај начин ближи. Ту нема спора и није Србија што се тога тиче никакав изузетак. Памтим британског дипломату коме је каријера убрзана од тренутка када је његов брат остварио озбиљан изборни успех на листи лабуриста у Лондону.

Свако ће вам овде рећи да нема ништа против принципа "свој своме" – под условом да се уваже елементарни критеријуми квалитета. Рођак или пријатељ може да буде мало лошији од супарничких кандидата, али не много лошији. То је теоретски модел, а да видимо да ли се поштује. Сада ће иста она малопре поменута већина рећи да се не поштује. И то највише по линији страначке припадности. Чак и више од рођачких наклоности.

Ова држава сасвим је ретко хомоген тим – као у ватерполо базену, на пример. У политичкој стварности она је много чешће само прост збир својих партијских саставних делова који функционишу као коалиције и опозиције. Министарства или јавна предузећа подсећају на давнашњи феудализам: обећај вазалност, добићеш посед. Ако смо некада имали превелику количину идеологије по глави становника, сада имамо превише партијности.

Једно је наш менталитет. Оличен типичном мудрошћу и обазривошћу оног сељака који је у време социјалиста рекао да ће гласати за СПО – када Вук победи. Или каснијом одлуком ДСС-а да – после Коштуничине победе – обустави пријем нових чланова. Да радо иде Србин у победнике није ништа ново.

Проблем је у странкама. Свака политика – сем грађења угледа земљи и подизања стандарда живљења њених становника – треба да има и своју образовну димензију. Тако смо стигли до клизавице. Колико су наше странке приправне да доприносе промени менталитета, стварању слободног и квалитетног политичког миљеа, ангажовању поменутих инжењера, водоинсталатера, болничарке и професора Живића?

Мало или нимало. Себично се понашају према споља, поприлично догматски изнутра. Према свецу и тропар. Не бих да повредим поштене страначке активисте који су у партије ушли вођени својим политичким идејама, али у партијске масе инфилтрирало се сувише компромисера, превртача, великих профитера или ситних каријериста.

Они ван странака болно увиђају да не добијају послове јер се послови деле по страначким квотама. Суочавају се с наметнутом дилемом: или се придружити победницима који свакодневно секу рођенданске торте, или остати доследан себи у сиромаштву.

Странке као да око тога немају дилему. Приправне су да се богато захвале донаторима и да зажмуре пред чињеницом да су они колико до јуче дрешили кесу њиховим политичким ривалима. Бавећи се политиком од данас до сутра ослањају се на људе којима је партијско чланство само мотор личног богаћења, шанса да приграбе допадљиву позицију која обећава проценте мита.

Народ посматра и ћути. Што не значи да не види. Онда на изборима казни партије повезане са корупцијом и поверује обећањима оних других да ће бити чисти, да ће награђивати рад а санкционисати нерад, да ће њихов унутарстраначки живот бити огледало демократизма.