Сваког у очи гледа

Краљево – Није погрешио Мирослав Бачанац, отац петоро деце, из планинског села Зуцкуље на Рудну, када је сина Милоша, сматрајући да лекарски помоћници у рату најбоље пролазе, одвео у Београд и уписао у средњу медицинску школу. Није погрешио ни што се рата тиче, а ни сина Милоша. Јер, без обзира на то што те 1960. године нико није очекивао, Срби су поново ратовали, а Милош је, као и у основној школи горе у планини, до које је путовао 18 километара, и тамо у Београду био одличан ђак. После је постао и доктор и радио током пуне четири деценије на послу очног лекара. И, недавно је, на Краљевдан, дан града на Ибру, проглашен почасним грађанином Краљева. Краљевчани су ту одлуку прихватили са здушним одобравањем, аплаудирали су му и честитали суграђани – са наочарима и без њих.

Занимљив је животни и професионални пут Милоша Бачанца. Дечачић са планине Радочело, снашао се у Београду. У средњој школи био је најбољи међу 1.100 ђака, у најбољој средњој школи у Југославији. Од директора Андреја Деличија добио је књигу и сто хиљада динара. Довољно за тромесечни живот подстанара. А тих шездесетих година са дипломом санитарног техничара запослио се на месту инспектора у београдској општини Савски венац. Посао му није био тежак...

– Међутим, када сам онако нежан и мршав једном касапину, који је био баш крупан човек, у близини Каленић пијаце, написао казну од пет хиљада динара, он је зграбио сатару... Ја сам се спасао бекством и одмах покупио документа и уписао се на Медицински факултет. На посао се више нисам враћао, а факултет сам 1969. завршио у року – каже Бачанац.

Као студент Бачанац ниједан испит није полагао поново и никада у другом року већ само у јуну, како би преко лета несметано могао да у свом родном селу коси, пласти, пече креч... односно заради новац за наредну студентску годину. А, када је студије окончао, запослио се у родном крају у Диспанзеру медицине рада при Фабрици вагона. Почетком седамдесетих се оженио Београђанком Наташом, која је, нажалост, недавно преминула. Има сина и кћерку, одраслу и успешну децу.

Пуне четири деценије радио је у поменутој установи и добро памти када су 12. априла 1975. године у драматичним тренуцима, само захваљујући његовој стручности и храбрости, од пет радника Фабрике вагона, клинички мртвих од тровања угљен-моноксидом а заглављених у димњаку Ливнице, четворица повраћена у живот. Држава му се одужила Медаљом заслуге за народ, а радници ФВК одлуком „др Милош Бачанац може на било коју специјализацију о фабричком трошку“. Одабрао је офталмологију, постао доктор специјалиста а након низ објављених стручних радова посебно из области ергоофталмологије, 1996. године промовисан је у звање примаријуса.

И, „нема човека којег доктор, специјалиста, примаријус Милош Бачанац није примио и прегледао, пре, током или после радног времена. И, знало се да је као највећу част примао румену јабуку из руке“. То је најчешћи и најкраћи коментар Краљевчана на вест да је постао „почасни грађанин“.

– Морао сам да уградим „семафор” испред ординације, јер су људи навикли да улазе у ординацију без икаквог реда па се онда знало – само на зелено. Исти третман су имали сви и сви су били уважени па су ме зато и назвали „раднички, сељачки, цигански доктор”. Ја сам се трудио да лечим не само прерано оболеле већ сам чинио све и за оне којима је старост омела добар вид. Зашто би неко морао да оконча живот слеп, да пред крај свог века не види унуче, праунуче... ако медицина може да помогне – питао се често и лечио др Бачанац, од пре три месеца пензионер и сада почасни грађанин Краљева, на чему му је, одмах прве вечери после тог проглашења, само телефоном честитало више од стотину суграђана...

Мирољуб Дугалић