Мале шансе за револуцију

После таласа насиља које се у недељу сручило на српску престоницу, у коме су били приметни и политички мотиви манифестовани кроз нападе на седишта политичких странака и националну телевизију, поставило се питање да ли понављање сличних нереда у будућности може да сруши власт у Србији? Да ли је могућ сценарио понављања преврата из 2000. године, када је маса упадала редом у државне институције, или, у блажој варијанти – изнуђивањем превремених избора?

Социолог Зоран Стојиљковић, професор на београдском Факултету политичких наука каже за „Политику” да не верује превише у такву могућност, јер успешан протест подразумева да се поклопи неколико битних ствари, а пре свега групу која мисли да је политички потентна и да има углед у јавности, као што су то били студенти или грађански протести.

- Протест мора да има своје ефекте и у унутрашњости, а не само у Београду и да ужива популарност међу младима и у неком ширем међународном оквиру. Тек када се то све повеже и када постоји неки огољен повод, који је до бола јасан и увредљив, попут крађе гласова на изборима, онда то може дати ефекте. Јавност мора бити јасно подељена на нас и на њих. Мислим да сада сви ови елементи нису присутни.

Политичка снага која би хтела да стане на чело ових протеста, морала би да наступи са релативно развијеном платформом, која би инсистирала на реалним животним проблемима – сматра Стојиљковић:

– Насилни протести су нешто што је данас под великом резервом и зависи од угледа организатора, односно степена поларизације. Грађани Србије су већ сити свих, сви су потпуно делегитимирани. Опозиција има озбиљан проблем да докаже да има капацитете да нешто више уради за правичније и развијеније друштво.

Слично мишљење има и Феђа Димовић, члан групе Београдски синдикат и предводник бунтовне генерације младих музичара, који наводи да у Србији све странке функционишу у систему.

– И они који сада позивају на расписивање ванредних парламентарних избора само су експоненти великих сила, па ће и они брзо да уђу у коалиције са онима који су сада на власти. Без обзира на то што је у недељу било људи који су крали и рушили град, мислим да је у народу велико незадовољство и да народ посредно подржава неку врсту револуције – тврди Димовић.

Насиље које се догодило у недељу није био само протест против геј параде, већ и израз фрустрације и ојађености у који је упала цела једна генерација. Зато постоји вероватноћа да се насиље понови, сматра Димовић, али не верује да би овакви протести који су, како каже, прилично неартикулисани, могли да доведу до промене на врху или превремених парламентарних избора.

– Србија није суверена држава у којој се власт мења вољом народа, већ у складу са интересима великих сила, пре свега САД и ЕУ. Свака револуција код нас, и 1941. и 2000, била је класичан државни удар организован споља. Ово друштво поново се бави последицама, уместо да се запита шта је требало раније предузети да се овакве ствари не би догодиле – напомиње Димовић.

Стојиљковић у свему види најпре проблеме аутентичног повезивања опозиције и јасног алтернативног програма.

– Насилни сценарио може да прође само ако имате добар део државног апарата иза себе и већинску подршку грађана за тако нешто. У овом тренутку ја то не видим. Изнуђивање парламентарних избора нешто је реалистичнији сценарио, пошто комбинација прикупљања милион потписа и уличних манифестација може да има неко синергично дејство. Мислим да ћемо имати континуиране протесте и висок степен тензија, али ће кључну улогу имати власт. Уколико власт нешто научи из свега овога и ревидира ставове према приватизацији, корупцији и моделима развоја, онда она може и сама да се одлучи да нешто раније распише изборе.

Бојан Билбија