Свилено одело

Тек пре неки дан осетио сам шта значи бити прогоњена звер, или човек са потернице. У оволиком граду, међу толиким народом, стално сам налетао на њега, који ми је огадио живот. Чак сам размишљао и да се с њим потучем. Ја, или он. Па, ком′ опанци, ком′ обојци.

Почело је безазлено пре десетак година. У то време није било банкомата. На Теразијама сам сусрео другове из детињства, после ко зна колико година. Хтео сам да их почастим, да им се прикажем као неко ко је успео у овом граду да оствари своје снове. Пожурио сам до поште у Змај Јовиној улици, а њих оставио за столом у ресторану "Шумадија", да ме чекају. Тада сам срео њега, људску стеницу, који је почео да ме грли и љуби на улици, радостан што ме види. А били смо заједно два дана раније у "Златном буренцету". Интересовало га је зашто толико журим. Кад сам му објаснио, одмах је из џепа извукао повећу суму новца.

– Али, нема потребе. Имам рачун у Поштанској штедионици. Подићи ћу паре без проблема – покушао сам да му се отргнем.

Он ме ухватио за рукав, увукао у зграду поште и показао на дугачке редове испред шалтера. Попустио сам и узео паре на зајам, до наредног дана. Тако је и било. Сутрадан сам му вратио дуг.

Тог петка је почела моја мора. Кад год би ме срео, самог или у нечијем друштву, он би разговор започињао причом како ми је помогао "у одсудном тренутку". Тај краткорочни зајам свима је представљао као моје чување образа, спасење од моралног пада, не знам више ни како да назовем ту ситуацију коју ми је увек правио тај давеж. Почео сам да га сањам, да се скривам по београдским улицама.

Таквог унезвереног, задиханог, са избеченим очима и вирењем иза угла у Нушићевој, угледао ме Мијат прошлог уторка. Ухватио ме обема рукама за рамена и почео да дрмуса.

– Шта ти је, човече? Шта се с тобом догађа?

Ту, на улици, у најкраћим цртама, објаснио сам му разлоге таквог понашања. Он поче грохотом да се смеје. Пролазници су окретали главе ка нама и зачуђено нас гледали.

Преплашен да ће ме онај човек поново угледати, одбио сам Мијатов предлог да свратимо у кафану. Радије сам прихватио шетњу по Ташмајданском парку.

Док смо ишли, ногу пред ногу, Мијат ми исприча свој случај и како га је коначно решио.

– Почетком осамдесетих година радио сам у Минхену. Увек сам волео да се лепо облачим, да на мени све буде цакум пакум. Једног дана угледао сам у излогу неке радње скупоцено одело од сирове свиле, сивкасте боје са једва видљивим бордо линијама. Ушао сам у радњу и уз одело одабрао кравату и позлаћену иглу за њу, кошуљу, каиш, чарапе и, на крају, ципеле. Брат брату, био сам лакши за око 2.000 марака. Та модна комбинација била је касније "убитачна" на свадбама, пословним ручковима, за излазак суботом у баште, у мају и септембру када је у Београду најлепше. Богами, није остала непримећена ни код лепшег пола. Све ми је то годило и свилено одело сам чувао као очи у глави – уводио ме је у срж ствари мој друг са факултета.

Онда укрсти шаке и забаци их за врат, као да се спрема за некакву вежбу у фитнес центру. Прсти на његовим рукама почеше да пуцкетају. Угледасмо празну клупу и ту предахнусмо.

– Једне вечери отишао сам у Кинотеку да погледам Фелинијев "Амаркорд". Наравно, обукао сам свилено одело. Кад сам изашао из сале, почела је киша да пада, и то она досадна, јесења, која никако да престане. Однекуд се ту створи Пера, познаник из Франкфурта, и понуди ми кишобран. Он ионако станује у Улици Мајке Јевросиме и њему није био потребан. Обрадовах се као мало дете. Тако сам сачувао нешто мени најдраже и најдрагоценије – каза Мијат и ту накратко заћута.

Нечег сам се сетио и хтедох то да му испричам, али ме он прекину.

– Разумем твој страх од те трпије која те прогони, јер се и мени слично догодило. Као да се неко играо са нама, па је тог Перу увек постављао до мене у кафанама, на књижевним вечерима, концертима у Коларцу... Увек је био тамо кад сам био у друштву мени драгих људи. Чим би им се представио као мој стари познаник, он је увек почињао исту причу да меље: "Видите ово изванредно одело на Мијату. Данас га не би имао да му се нисам нашао при руци кад је требало и дао му кишобран. Да није било мене то свилено одело би се скупило, смежурало као кожа код стараца, па ту не би помогло никакво хемијско чишћење и пеглање. Такви људи као што сам ја увек се другима нађу у одсудном часу". Ја бих црвенео, киптео од беса, осећао да ћу да пукнем као балон, а он се, то ђубре, церекало. То ми се догађало месецима. Све до пре неко вече – и ту Мијат опет застаде у казивању. Окрете главу и загледа се негде далеко, далеко.

– Хајде, немој да ме мучиш. Шта је најпосле било – упитах га, радознао шта се то догодило "пре неко вече".

– Био сам на Тргу Николе Пашића. Чекао сам да се неко моје друштво окупи и да, као некад, заједно одемо у Дом синдиката и одгледамо добар филм. Кад, појави се оно чудовиште и то баш кад смо пошли ка улазу у Дом. Поче исту причу да прича. Не знајући више шта да урадим и већ на крају живаца, а на запрепашћење мојих другара, окренем се и потрчим према фонтани. Улетим у њу онако пицански одевен, у мом свиленом оделу, чучнем и натопим га водом. Севајући очима, изиђем из фонтане и кажем Пери, из свег гласа, да је дошао крај причи о оделу и кишобрану. Зауставим такси и возачу кажем да ћу му надокнадити сву штету, само нека ме вози мојој кући – рече Мијат и опет поче грохотом да се смеје и – оде.

Ја сам остао да размишљам како да онај мој зајам претворим у свилено одело и све окончам на Мијатов начин.