Куповина у Јерусалиму

Јерусалим је величанствен град за оне који верују у „Нешто“. Без обзира како се то „Нешто“ звало. Али је истовремено и веома компликован град. Издељен на четврти; грчку, јерменску, арапску и јеврејску. Сем тога је седиште владе Израела, док га и Палестинци сматрају својим главним градом. А све вере, осим будиста га доживљавају као своје свето место...

У тако замршеном граду, најлуђа ствар која може неком да падне на памет је да не купи оно што хоће у првој радњи на коју наиђе. Уместо брзе куповине, лудост је помислити на радњу која је јефтинија, и има одличан избор. Уз то, је и хришћанска, мада није верско опредељење власника на првом месту. Мала мана је што та радња баш није иза ћошка, већ треба мало ићи. Ко је спреман на авантуру, могао је да крене. И ко није спреман, такође полази, јер не може да се раздваја од групе. У Јерусалиму све може да постане авантура.

Радња се налази у Витлејему, који је близу, географски. Али не и временски. Временски у значењу хронолошки и историјски. Како смо дошли до последњих четврти Јерусалима, који није велики град – има 650. 000 становника, тако смо стигли до зида.

Невероватан зид, из неких прошлих времена – висок око три – четири метра, сив, бетонски, с кулама на стотинак метара. Километрима дугачак, докле око сеже. Зид дели Витлејем, територију под палестинском управом и Јерусалим. На котролни пункт стиже наш бели минибус. Војници на пункту су млади, не баш под конац утегнуте униформе. Половина су девојке. Носе маслинасте униформе и беле мајице које се виде испод раскопчане блузе. У рукама су им огромне, несразмерне пушке. Нема пролаза. Показују прстом – назад. Без објашњења.

Возач предлаже да не одустанемо од куповине у Витлејему. Наравно да сад нећемо. Таман је постало интересантно. Одлазимо на други контролни пункт. Успут нам возач показује огромно насеље, као наше Лабудово брдо – које је комплетно изграђено, али није усељено. Нико у њему не живи. Изграђено је да би се заузело брдо. Годинама стоји празно. Сабласно. Никога нема око белих солитера.

Стижемо на други контролни пункт. За разлику од претходног овај је споредан, испред нас никог . Младић и девојка с пушкама, не мрдају се док им прилазимо. Кад је комби стао испред рампе, само лењо покажу – назад. Нема расправе. Куда сад? Возач има решење, али тражи да се сложимо – хоћемо ли и даље да ризикујемо. Наравно.

Крећемо сасвим на другу страну од гломазног зида. Идемо према Јерихону. Свуда около пустиња. Нигде дрвећа. Сунце и камена пустиња. На једном семафору, минибус прави полукруг, и улази у супротну траку. Враћамо се. Али чим смо се укључили на ауто-пут за Јерусалим, скрећемо на земљану стазу. Појављује се зид, али ми смо са његове унутрашње стране. Нема контроле. После неких петнаест минута ушли смо у Витлејем.

У радњи у којој је, као, јефтино, дочекују нас огромни попусти. Први је 30 посто, а затим газда радње даје специјални од још 20 одсто. Група купује златне крстиће, наруквице, иконе, сребрне крстове, Богородице орнанс. Огрлице од полудрагог камена.

Добро натанковани робом и задовољни, јер су цене далеко ниже од београдских, дочекује нас испред минибуса група уличних продаваца. Огрлице од полудрагог камена које смо у радњи куповали за 20 евра комад, улични продавац нуди за 15. После забавног цењкања, које има и елементе љутине, окретања леђа, па враћања са нечим налик сузи у очима – пристаје да две прода за 20 евра. Трговина је склопљена, али смо незадовољни јер нас је преварио осећај да смо добро прошли с ценама у радњи.

Стижемо до контролног пункта израелске војске. Чекамо на ред. И ту се појављује улични продавац огрлица од полудрагог камена. Чуди нас да сме да се мува на десет метара од контролног пункта. Продавац протура руку кроз прозор – нуди три огрлице за 15 евра. Сви су већ купили, па им је доста куповине, али се осећај изневерености поново јавља. Продавац спушта цену – три за 10 евра. Почиње ценкање. Како се минибус приближава војницима, цена се спушта. На крају продаје 5 за 10 долара. Неколико људи купује. Приближавамо се на метар од војне контроле. Продавац се жали, тражи да му се доплати, сувише је јефтино дао. Протестује.Тражи да му се да још 10 евра, јер је на губитку. Поглед војника у зеленој униформуи са великом црном пушком, враћа га иза замишљене линије коју не сме да пређе.

Куповина је завршена. Враћамо се у сигурност хотела са 5 звездица.

Текст и фото Ненад Новак Стефановић