Прави и криви процеси

Ова америчка судска сторија, по свим прогнозама, морала је да се заврши неповољно по мене, јер како су предвиђали овдашњи пријатељи, познаници и експерти у судару власника и станара по правилу побеђује онај први, јачи и богатији. И када је црни корпулентни судија Јуџин Волф ушетао у судницу 303, мерилендског окружног суда, док је газда намрштен стајао са десне стране, а ја као оптужена за клупом с леве,  помислила сам да је можда боље било да сам у претходној фази пристала на нагодбу и одвојила бар половину од тражене суме за "уништену мрежу за комарце", "украдену најлон завесу у купатилу", "оштећен под"…

Сви заједно, и мој материјални сведок (пријатељица српског порекла која је била присутна приликом примопредаје стана), морали смо да се стојећи, уз подигнуту десну руку свечано закунемо на истину. А онда је реч дата газди. "Моја својина је угрожена", рекао је газда, "а ја то не могу друкчије да назовем него својим правим именом ’крађа’", грмео је газда првих неколико секунди док га свемоћни афрички Американац Волф није прекинуо. На овом суду не узимају се у обзир никаква предавања, него реците лепо шта сте урадили са депозитом који су вам станари оставили још пре две године… Газда се мешкољио, "није разумео питање" и на крају је рекао да га је потрошио још и пре него што су станари ("обоје су пушачи") изашли из стана.

Судија га је за тих десетак минута док се газда трудио да оцрни своје бивше станаре још добро испрескакао, док није изрекао своју пресуду: ваш захтев је потпуно неоснован, ви сте, а не станари, прекршили законе Мериленда, тако да пресуђујем против вас, рекао је Волф, а да се брањеница са десне стране ни њен материјални сведок нису ни огласиле. Није знао, а није га ни интересовало, ни ко смо, ни одакле смо, а пресудио је као на филму кад правда побеђује, у нашу корист.

Абдулахови греси

Одушевљена овим исходом, уз мноштво хвалоспева "правној држави", ослушнула сам радио у колима, док ме је пријатељица "несуђени сведок" журно возила кући, јер је већ добро каснила на посао. На државном националном радију емитоване су исповести америчких грађана који су после 11. септембра имали сасвим другачији сусрет са државним институцијама. Тема је била нешто као: шта се променило у вашем животу и да ли сте били дискриминисани после терористичког напада пре пет година. Већ недељу дана уочи петогодишњице најдокументованије трагедије у људској историји (како терористички напад 11. септембра карактеришу многи медији) трају разговори о томе како се и колико Америка променила од тог датума. Извештачи су нашли извесног Американца Абдулаха и другог чије име није откривено, али је речено да је од 1970. амерички држављанин пакистанског порекла и угледни психијатар. Абдулаха су две године после једанаестог септембра агенти Еф-Би-Аја пресрели на аеродрому Далес у Вашингтону док се чекирао за пут у Саудијску Арабију где му живи многобројна породица. Саопштили су му да је ухапшен, ставили му лисице на руке, и као најгорег криминалца, спровели га кроз прометну дворану ове авионске луке, на очиглед запрепашћеног света. Нешто касније успео је да сазна да је он "материјални сведок". То је, како објашњава новинар, особа за коју се процењује да може да пружи драгоцене податке приликом неког суђења, а постоји бојазан да се неће појавити на суду. Абдулаха су одвели у најстроже чувани затвор, тамо су га мучили питањима о Бин Ладену и терористима. Ноге су му биле у ланцима. Ништа о свему томе није знао, а пуштен је после месец дана без икаквог објашњења.

Недавно је пред Сенатом директор Еф-Би-Аја давао свој извештај, па је несретни Абдулах био у прилици да чује своје име и презиме. Поменут је као пример како је ефикасно служба користила институцију "материјалног сведока" како би предухитрила нове нападе.

Како их психоанализирате 

Пакистанском психијатру агенти су закуцали  на врата у октобру 2001. Имао је 65 година када се нашао у тамници са најгорим криминалцима. Док су га са ланцима на ногама испитивали "како успева да терористима улије у главу да треба да изврше самоубиство", објаснили су му да је и он "материјални сведок". Нико му се никад није извинио што је у позним годинама био приморан да чами у тамници без икаквог разлога. Осим ако у Америци није у току лов на вештице, додаје овај психијатар.

Ови сведоци, а још је према неким подацима бар седамдесет њих на сличан начин заглавило у најгорим тамницама, нису никад позвани на суд да сведоче, иако је то био изговор за њихово хапшење. Сви сем једног су муслимани.

За Национални јавни радио, иначе познат по слободоумним прилозима и оштрим критикама америчких институција, рекли су да после 11. септембра живе у страху и да се осећају као обележени људи.

Слушајући све то, моја тиха пријатељица, несуђени сведок у парници са дрчним богатим газдом, била је задовољна. Јесте да је закаснила на посао, и да ће та два сата морати да одради за викенд – али је бар нико није заробио, нити јој ставио ланце на ноге.