Данак ратничкој прошлости

Специјално за "Политику"

ИСТАНБУЛ, септембра – Записи су истинити, иако на тренутак подсећају на секвенце из узбудљивог криминалног филма. Црна хроника листова је свакодневно препуна таквих извештаја. Као да је уређује непоновљиви Хичкок.

На једној свадби у источној Анадолији расположење и пиће су учинили своје. Сватови су почели да потежу пиштоље и пуцају у ваздух. Метак који је испалио Абас Караџа погодио је музиканта Хакинана Култлуа. Он више никоме неће свирати.

Трагична игра судбине се десила у једном летовалишту поред Измира. Двогодишњег Алистера Гримасона, британског држављанина, погодио је залутали метак, док је, поред мајке, спавао у кревету.

На студентској свечаности, у месту Кестенеалну, на западу земље, млади су почели да шенлуче. Биланс је био страшан: један погинули и пет рањених студената.

Непрекидна црна серија

Ово су само неки примери, илустрације појаве која има корене у вишевековној ратничкој прошлости турског народа, када се уз оружје рађало, живело и умирало. Пуцњава је редован пратилац свадби, добијања принове, поготово мушке, дипломирања на факултету, фудбалских утакмица. У тој опасној игри у Турској је прошле године страдало више од 600 лица.

На путу ка Европској унији влада је извршила реформе кривичног законодавства. Онима који случајно другога унесреће запрећено је оштрим затворским казнама, али најновији примери потврђују да је то недовољно. У односима у којима се преплићу темперамент, (не)култура и наслеђе прошлости, два и два, често, нису четири.

Најновије трагедије су изнова узбуркале јавност, што сада покушавају да искористе борци против распрострањене "ратничке културе" како би том зулуму стали на крај. "Влада треба да пооштри прописе око куповине односно продаје пиштоља и пушака. Дозволе за ношење оружја треба издавати само онима за које се процени да су одговорна лица, да се неће играти животима других", каже Алтај Актурк, из Фондације Умут (у преводу Нада), која води кампању против оних који се играју опасним играчкама. "Држава није учинила довољно да се стане на пут неодговорном потезању оружја", каже адвокат Тунџер Есизхам. Он већ две године води кампању "Не – личном наоружању", заправо откако му је од залуталог метка погинуо двогодишњи унук.

После трагедије групе студената, локалне власти су одлучиле да забране пуцњаву на свечаностима. Онима који се оглуше о ту одлуку запрећено је општим бојкотом. Тај покушај, међутим, није имао ехо у јавности.

Неки се чак буне

Фатва против шенлучења "Ми не треба да одвајамо наш народ од оружја. Ми смо ратничка култура и имамо нашу традицију", пренео је "Туркиш дејли њуз" изјаву Хасана Каре, посланика Партије правде и развоја (АКП), која је сада на власти.

Више листова је недавно објавило фотографију на којој се види неколико посланика владајуће странке како на једном венчању, усхићени, неконтролисано, пуцају у ваздух. "Држава ради супротно од онога што је њена обавеза да – заштити грађене", каже Тунџер Есизхан. Он сада покушава да двојицу посланика, због тога, изведе пред Европски суд за људска права, како би, преко Стразбура, покренуо нечију успавану савест. Турски делиоци правде су га већ одбили квалификујући то као "политички притисак".

Борци против "ратничке културе" су сада добили једног, али значајног, можда и кључног савезника. То је директор за верска питања Турске Али Бардакоглу, који је недавно изгубио великог пријатеља од залуталог метка. Он је прошлог месеца издао фатву (верски декрет) у којој се каже да је пуцање у ваздух на свечаностима – грех. "Уважавање људског живота је најважнији аспект наше религије", поручује он, чија се реч у Турској и чује и – поштује.