Живот као чекаоница

Чекаоница, правоугаони кавез застрт пластиком у коме, по случајном узорку, затичемо десетину људи по свему различитих, осим што су савременици, и што им је тешко да поверују у нежност, ум и ваљаност света у коме живе. Било кога, или шта да чекају, човек који чека усредсређен је на себе, па отуд се у овом заједничком, изнуђеном простору за чекање, речи, приче, мелодије, ритмови, тела, опсесије, амбиције и хтења, заноси, муке, клонућа, оно високо горе, и оно тврдо доле – сударају, па сливају у емотивно и кинетички моћну бујицу која таласима луцидности и хумора, критике, полемике, коментара, дубоке радости игре, и још дубље туге – запљускују гледалиште Позоришта на Теразијама.

Чекаоница је онај сабирни центар из којег нас пуштају, избацују, или сами ускачемо на сцену живота и уметности. Овде је то заједничка сцена, додуше са више нивоа. У пуном смислу речи, "Биг ин Бомбај", представа Дорки театра из Берлина, у потпуности је развила визију света као сцене, прерушавања, напорне глуме, дресуре, као причу са много буке и насиља, и са мало смисла. Повуци-потегни, успети не можеш! Хаос у хаосу, све фрагменти, комади, причице и њихови отпаци. Човек који хоће, жели, који се упиње да буде, да освоји, успе, да буде признат, како народ и ова представа, кажу, да стане на своје ноге, и у своју главу. Себичан, суров, па разнежен, ломи и кида, спреман да своју муку натовари оном до себе, на леђа, или другде.

Напон што га заједно стварају, дижу и одржавају игра, музика, интелигентни текстови, прелепо и духовито пласиране приче и причице, слике и сличице, ансамбл Дорки театра, и редитељ и кореограф Констанца Макрас, одржавају са успехом готово три сата. Да човек не верује да се од рестлова и остатака живота, људских прича и невоља, може сачинити овако проницљив, духовит, забаван, али и утемељен, понекад и дубок, коментар људске ситуације и судбине данас. Није свет само позорница, већ и циркус, лудница, судница, извор идеолошког и политичког говора и опсењивања, место сулудости и страдања, неизмерно богате патње.

А онда трубе, гитаре, виолине, промукли, удвојени латиноамерички гласови – зазивања љубави, нежности, благости, блискости. Истински и онако, са мало памфлетске, или, бар, пародичне соли. Свет је овај пун идиота, али као да ово проказивање датости не доводи у сумњу сам живот, и његову јединственост. Али зашто човек искаче из зглобова, зашто га, и ко га, приморава да излази из своје коже, из свог бића, природе. Шта то он хоће на шта му не дају право, и што, и када би му ова права и дали, можда не би могао? Бар не све од тога што зажели и замисли!

Расположења и ритмови се смењују: апсурдно, потресно, детињство, бизарно, провокативно, забавно, забављачко-естрадно. И са музиком и игром је тако: широка мелодиозност и распеваност, па шкрипа, кидање, мрмљање, и ређи, тренуци тишине. Представа која на лак и лагодан начин казује, обелодањује једноставну, убитачну истину: да људи данас у животу као чекаоници немају, усред грубо постављеног глобалистичког оквира – ни духовно ни материјално заједничког света, да не живе једни са другима, већ једни поред других. Туга Божија, немоћ, несавршенство, огољеност, пустош, искључивост. Прави живот, права уметност у оваквом свету су нам недостижни.

Представа која се одупире лошем популизму, јер је извесно да актери ове представе немају илузија о свету у коме живе, свеједно да ли је реч о Аргентини, или Немачкој. Поготово илузија немају о големом, модерном царству илузија! Заправо је у овој представи моћно и продорно управо ово разбацивање модерне телевизијске, филмске, политичке и сваке друге плеве, или индустрије идиле испод које проговара, малим речима и гестовима, осујећени живи живот. Додајмо да представа Дарки театра, и поред своје племените ироничке интонације и видовитости, поседује, и укључује, и одрживу социјалну димензију.

У представи Констанце Макрас играју енергични и предани, убеђени људи, добри играчи, јер се за то не издају, добри певачи, јер то не уображавају, паметни глумци, јер нису претенциозни, осим кад, ретко, јесу, и када, заједно са редитељем, желе и намеравају да исцрпе слике и ситуације, ритмове и мелодије, небеску завесу и земаљску збиљу света у хаосу.