Život kao čekaonica

Čekaonica, pravougaoni kavez zastrt plastikom u kome, po slučajnom uzorku, zatičemo desetinu ljudi po svemu različitih, osim što su savremenici, i što im je teško da poveruju u nežnost, um i valjanost sveta u kome žive. Bilo koga, ili šta da čekaju, čovek koji čeka usredsređen je na sebe, pa otud se u ovom zajedničkom, iznuđenom prostoru za čekanje, reči, priče, melodije, ritmovi, tela, opsesije, ambicije i htenja, zanosi, muke, klonuća, ono visoko gore, i ono tvrdo dole – sudaraju, pa slivaju u emotivno i kinetički moćnu bujicu koja talasima lucidnosti i humora, kritike, polemike, komentara, duboke radosti igre, i još dublje tuge – zapljuskuju gledalište Pozorišta na Terazijama.

Čekaonica je onaj sabirni centar iz kojeg nas puštaju, izbacuju, ili sami uskačemo na scenu života i umetnosti. Ovde je to zajednička scena, doduše sa više nivoa. U punom smislu reči, "Big in Bombaj", predstava Dorki teatra iz Berlina, u potpunosti je razvila viziju sveta kao scene, prerušavanja, naporne glume, dresure, kao priču sa mnogo buke i nasilja, i sa malo smisla. Povuci-potegni, uspeti ne možeš! Haos u haosu, sve fragmenti, komadi, pričice i njihovi otpaci. Čovek koji hoće, želi, koji se upinje da bude, da osvoji, uspe, da bude priznat, kako narod i ova predstava, kažu, da stane na svoje noge, i u svoju glavu. Sebičan, surov, pa raznežen, lomi i kida, spreman da svoju muku natovari onom do sebe, na leđa, ili drugde.

Napon što ga zajedno stvaraju, dižu i održavaju igra, muzika, inteligentni tekstovi, prelepo i duhovito plasirane priče i pričice, slike i sličice, ansambl Dorki teatra, i reditelj i koreograf Konstanca Makras, održavaju sa uspehom gotovo tri sata. Da čovek ne veruje da se od restlova i ostataka života, ljudskih priča i nevolja, može sačiniti ovako pronicljiv, duhovit, zabavan, ali i utemeljen, ponekad i dubok, komentar ljudske situacije i sudbine danas. Nije svet samo pozornica, već i cirkus, ludnica, sudnica, izvor ideološkog i političkog govora i opsenjivanja, mesto suludosti i stradanja, neizmerno bogate patnje.

A onda trube, gitare, violine, promukli, udvojeni latinoamerički glasovi – zazivanja ljubavi, nežnosti, blagosti, bliskosti. Istinski i onako, sa malo pamfletske, ili, bar, parodične soli. Svet je ovaj pun idiota, ali kao da ovo prokazivanje datosti ne dovodi u sumnju sam život, i njegovu jedinstvenost. Ali zašto čovek iskače iz zglobova, zašto ga, i ko ga, primorava da izlazi iz svoje kože, iz svog bića, prirode. Šta to on hoće na šta mu ne daju pravo, i što, i kada bi mu ova prava i dali, možda ne bi mogao? Bar ne sve od toga što zaželi i zamisli!

Raspoloženja i ritmovi se smenjuju: apsurdno, potresno, detinjstvo, bizarno, provokativno, zabavno, zabavljačko-estradno. I sa muzikom i igrom je tako: široka melodioznost i raspevanost, pa škripa, kidanje, mrmljanje, i ređi, trenuci tišine. Predstava koja na lak i lagodan način kazuje, obelodanjuje jednostavnu, ubitačnu istinu: da ljudi danas u životu kao čekaonici nemaju, usred grubo postavljenog globalističkog okvira – ni duhovno ni materijalno zajedničkog sveta, da ne žive jedni sa drugima, već jedni pored drugih. Tuga Božija, nemoć, nesavršenstvo, ogoljenost, pustoš, isključivost. Pravi život, prava umetnost u ovakvom svetu su nam nedostižni.

Predstava koja se odupire lošem populizmu, jer je izvesno da akteri ove predstave nemaju iluzija o svetu u kome žive, svejedno da li je reč o Argentini, ili Nemačkoj. Pogotovo iluzija nemaju o golemom, modernom carstvu iluzija! Zapravo je u ovoj predstavi moćno i prodorno upravo ovo razbacivanje moderne televizijske, filmske, političke i svake druge pleve, ili industrije idile ispod koje progovara, malim rečima i gestovima, osujećeni živi život. Dodajmo da predstava Darki teatra, i pored svoje plemenite ironičke intonacije i vidovitosti, poseduje, i uključuje, i održivu socijalnu dimenziju.

U predstavi Konstance Makras igraju energični i predani, ubeđeni ljudi, dobri igrači, jer se za to ne izdaju, dobri pevači, jer to ne uobražavaju, pametni glumci, jer nisu pretenciozni, osim kad, retko, jesu, i kada, zajedno sa rediteljem, žele i nameravaju da iscrpe slike i situacije, ritmove i melodije, nebesku zavesu i zemaljsku zbilju sveta u haosu.