Вилијам Дафо вежба мој акценат

Испунила се давнашња жеља Марине Абрамовић. У среду је отворена изложба наше прослављене уметнице у лондонској галерији „Лисон”, што је био њен сан још од 1971. године када је са групом уметника из београдског Студентског културног центра посетила Лондон. Пре Лондона Марина Абрамовић боравила је у Шпанији, где су се одржавале пробе најновијег комада Боба Вилсона „Живот и смрт Марине Абрамовић”. Премијера је заказана за 9. јул 2011. у Манчестеру.

„У Вилсоновом комаду глумим прво своју мајку, а онда себе. Ту је 12 Марина, односно 12 људи који имају маске на лицу. Вилијам Дафо је наратор, уз музику дуета ’Ентони и Џонсонс’, а групу певачица предводи наша девојка Светлана Спајић. Оне ће певати песме које се изворно певају у селима Србије. Реч је о архаичним песмама за чије су извођење морале да добију дозволу од сељака. То су оне песме које се певају из грла.

Идеја је да представа почне сахраном тела. Ту су три Марине. Ја сам једна, а друге две имају моје лице. Одмотава се цео живот, од детињства до смрти, и завршава се другом сахраном. Једна сахрана је у црном, а ова

друга у белом. Све се топи у белини светлости.

Имам различите приче из детињства које су врло тужне. Отац и мајка су градили политичку каријеру, били су врло строги, а ја сам била усамљена”, каже у разговору за „Политику” Марина Абрамовић.

Какви су Ваши утисци после сарадње са Вилијамом Дафоом?

Врло је симпатичан. Он сада да говори енглески онако како га ја говорим. Са акцентом. И то му баш успева. Велики је професионалац, који много воли позориште. Никада није радио са Бобом Вилсоном, и сада им се обојици остварио сан. Вилсон је иначе мајстор светла. Прецизан. И успорен. Та представа ће трајати три или четири сата. Али током представе као да време стане. Публика једноставно урања у тај магични свет.

Шта ће током наредних месец дана видети посетиоци „Лисон” галерије?

Директор је отворио ту галерију кад је имао 21 годину. Када сам пре тридесет година као млада уметница дошла тамо, толико сам се стидела да човеку нисам рекла ни добар дан. Прошло је толико година, ми смо постали пријатељи и прошле године у Манчестеру, он ме питао: „Да ли би ти хтела да будеш моја Луиз Буржоа?”. Ја сам се насмејала и рекла „Да”. То је био позив да радим са њим. И када је текао мој последњи сат на изложби „Уметник је присутан” у МОМА (Музеј модерне уметности), у том тренутку је добио поруку да је Буржоа умрла!

„Лисон” галерија има два простора. У једном је представљен мој почетак, фотографије које документују моје активности из 70-их година, тачније перформанс „Ритам 5”.

У другом простору је изложба „Повратак једноставности”. После изложбе у МОМА отишла сам у јужну Италију и направила сам низ фотографија и видео снимака у којима су козе, овце, земља. Спавали смо испод дрвета. И снимке са једним малим јагњетом које се тек родило. Уопште, фотографије о једноставним стварима које заборављамо у животу и о повратку природи.

Да ли Вама приватно недостају природа и једноставност?

Имам кућу недалеко од Њујорка. Кроз моју земљу пролази и река. Имам срне, јежеве и зечеве. Имам башту у којој гајим шаргарепу, ротквице, кромпир. Двадесетак минута одатле је место где ће бити мој Институт за перформанс

који ће бити отворен 2012. године.

Какви су Ваши утисци после изложбе у МОМА? Да ли је експеримент успео?

Нисам се надала таквом успеху. У Њујорку сам направила рекорд посете од 850.000 посетилаца за три месеца. Значи између 8.000 и 20.000 људи дневно. Људи су чекали целе ноћи у реду. Седење испред мене није било ограничено.

Какав је био Ваш осећај док сте седели и док су се посетиоци смењивали?

То је дуга прича и о томе пишем књигу. Моја цела идеја је да будем у садашњости. Да човека гледам у очи, јер очи су врата душе, и да будем са њим у том моменту. Људи су били узбуђени, неки су били љути што су толико чекали, неки иритирани, неки стидљиви. После неколико минута заборавили би на време, почели би да плачу. То је била катарза. И кад бих устала са столице, неки су љубили то место. Чак су и људи из обезбеђења, којих је било 69, долазили у слободно време да седе преко пута мене.

И поред свега, из Београда није дошао ниједан директор музеја. Чак ни амбасадор Србије, који има амбасаду удаљену један блок од Музеја, није дошао. Једини који је био ту јесте министар културе Црне Горе.

Ова изложба путује по другим градовима и представници музеја су дошли да виде и да закажу термине. Ја имам један термин заказан за 2023. годину!

Да ли је Београд негде у плану Ваших изложби?

Па није, јер немам никакав позив.

Како сте се одмарали после вишесатног седења и гледања у очи са различитим људима?

Ја сам се шест месеци припремала.

Постала сам вегетаријанац. Да би се храна лако варила. Шест месеци пре перформанса сам престала да ручам. Јер перформанс је трајао десет сати петком и седам сати обичном даном. Онда сам отишла у Индију на медитацију, на чишћење тела. Био је то компликован програм. Једна од најтежих ствари коју је требало да научим када се вратим кући после перформанса била је да спавам и пијем воду у исто време. Пошто се током перформанса нисам мицала са столице, морала сам сваких 45 минута током ноћи, да не бих дехидрирала, да пијем воду, да идем у тоалет и да научим да спавам. Оброци су садржали протеине и поврће. У 6.15 ишла бих у тоалет, престајала да пијем течност, и у 7 сати одлазила у Музеј да се припремим. То није био перформанс, то је била промена целог живота. Овај перформанс није утицао само на промену код уметника него и на физичку и менталну промену код публике зато што се комплетна енергија мењала.

Све ово што причам не види се, али се осећа.

Било је стрепњи да ће неко од посетилаца пожелети да се скине и буде наг, будући да су неки актери овог перформанса били такође наги. Да ли се тако нешто догодило?

Да, догодило се. Били смо на насловној страни „Њујорк тајмса”, што се десило само једном када је била изложба Ван Гога. То се догодило јер Американци имају врло стриктан став према скидању у музеју, али што је изложба дуже трајала, они су се једноставно навикли на целу идеју. У почетку су само видели голе људе, а нису видели идеју да два гола човека који стоје на улазу у музеј представљају врата музеја. То је поетична идеја. Да нема уметника, не би било ни музеја. Изложба је постајала све више спиритуална и људи су рекли да је то била изложба која је највише променила став људи према уметности. Било је 275 људи који су седали више од 10 пута и сада су оформили читаву групу и виђају се свака два месеца. Сутра идем са њима на ручак да их упознам. Толико им се променио живот.

Колико је трајало најдуже седење преко пута Вас?

Седам сати. Било је много и оних који су седели три, четири сата, што је невероватно за Америку. Али нешто се деси. Мења се свест. Ја сам се према њима понашала као према индивидуама, што је некима можда у бити недостајало.

Требало је да будете на челу Бијенала на Цетињу, али сте одустали због реакције принца Николе Петровића. О чему се заправо радило?

Када сам дошла у Црну Гору, где је сниман филм о мом животу, министар културе ми је предложио да радим Бијенале, не размишљајући о томе да је оснивач Бијенала у ствари принц Никола Петровић. Ја сам мислила да је то с њим сређено. И кад сам отишла из Црне Горе, чула сам његову невероватну реакцију. Одмах сам га звала, знамо се врло добро. Принц је рекао да је његова ситуација са Црном Гором веома компликована због питања његовог наследства. Бијенале је наводно раније било укинуто због недостатка финансија. Ја заиста о свему томе нисам имала појма, али сам после свега одустала. Када принц пристане, и ја ћу. Изгледа да је моја судбина овде таква. Прво будем позвана, па се повучем.

И своју сахрану планирали сте као перформанс. Откријте нам детаље.

Ја увек мислим да је за уметника веома важно како живи, када би требало да престане да ради и како ће да умре. Сахрана је задњи чин уметника пре одласка на други свет. И виђала сам много сахрана које су биле идеје рођака и које су биле катастрофалне. И нису представљале дух човека који је умро. Једна од ужаснијих сахрана у том смислу је била сахрана Сузан Зонтаг. И зато сам хтела да креирам своју сахрану. Код адвоката сам направила уговор о својој сахрани да бих желела да имам три тела. Само једно ће бити право, али се не зна које је у ком ковчегу. Сахрана ће бити на три места на којима сам најдуже живела у свом животу. То су Београд, Амстердам и Њујорк. Нико неће имати црнину, сви ће бити у живим бојама. И сви ће се шалити и певати „I did it my way”.

Марија Ђорђевић