Блесак из Њуарка

Вејн Шортер (Wayne Shorter), најутицајнији џез музичар данашњице, враћа се у Београд тачно 30 година после незаборавног наступа са саставом Weather Report, 31. октобра 1980. године, да отвори, баш као ономад, Београдски џез фестивал. По„Њујорк тајмсу”, Шортер је највећи живи џез композитор.

Био је то скуп слатких случајности. Тата није мењао канал кад би Седморица младих имитирали Сачма. Боца Косановић није марио што професор клавира мрзи џез и цепао је из све снаге кад год бисмо га чекали. Директор хале „Пионир” био је татин пријатељ и увек је имао по коју карту више. Новине су писале да долазе највећи...

У првом реду, одмах испред богова, први пут смо слушали концерт на ком није било певача. А и зашто би? Певао је Шортеров сопран саксофон, а Завинул је клавијатурама опонашао птице, док су Ерскин и Томас Јуниор ложили узаврели ритам, а Пасторијус махнито возио по басу без прагова. Сећам се урлања од никад раније недоживљеног усхићења, ласерске завесе изнад главе, соло деоница уз које путујеш равно на небо. Па, као што ме је „Дугме” раније увело у домаћи, а Тина у инострани рок, потом Клептон у блуз, сада је било време за џез: ушли смо у „Пионир” не знајући ни за „Birdland”, изашли смо као обожаваоци.

Убрзо смо набавили „Heavy Weather”, слушали „Black Market”, замишљали да је „8:30” могао да буде снимљен и у Београду... „Снага, лепота и укус”, дефинисао је савршено у „Џубоксу” Драган Кремер. Београд су дрмали „Идоли” и ”Азра”, слушали смо плоче са Кипом и посећивали Маршала, а у сећању је одјекивао прозухли звук саксофона, мирни пријатељ из Пионира, блесак из Њуарка.

Вејн Шортер је надимак добио због брзине и једноставности у свирању: „Отишао сам у Кафе Бохемија, рекох себи – последњи пут. Стајао сам за баром и испијао коњак, у задњем џепу налазио се позив за војску. Тад ми је пришао Мекс Роуч: ’Ти си клинац из Њуарка, је л’? Ти си блесак?’” Позвао га је на бину, на којој су се за бубњевима смењивали Роуч, Арт Тејлор и Арт Блејки. Поред њих још Оскар Петифорд и Џими Смит. А напољу Мајлс Дејвис, који је тражио момка по имену Кенонбол... „Рекао сам себи: и све се ово дешава, а ја за пет дана идем у војску!”

По повратку ради кратко са Хорасом Силвером и џемује са Сонијем Ролинсом и Џоном Колтрејном. Од 1959. до 1964. године био је члан „Art Blakey and the Jazz Messengers”, поставши и музички директор популарних Весника хард-бопа. Затим се1964. године одазвао позиву да приступитзв. „другом”квинтету Мајлса Дејвиса, на препоруку Колтрејна. Један од најутицајнијих састава у историји џеза свој звук непосредно дугује Шортеру, као главном композитору (Дејвис га је описао као „интелектуалног музичког катализатора” састава).

Једанаест албума које је током 60-их снимио за „Blue Note” сматрају се обавезним у колекцијама сваког џезафисионадоса. Бројне композиције које је у то време написао постале су стандарди савременог џеза („Footprints”, „Nefertiti”, „E.S.P.”, „Speak No Evil”, „Night Dreamer”...). А онда су дошли Мајлсови „In а Silent Way” и „Bitches Brew”, нови правци – како их је назвао Френк Глен: рађао се џез-рок... Године 1970. Вејн са клавијатуристом Џоом Завинулом оснива „Weather Report”, најуспешнији фјужн састав свих времена, у ком проводи наредних 15 година.

„Без обзира што је потписао мање композиција од Завинула, ја сам скоро сигуран да је све то њихово заједничко дело”, сматра критичар Раша Петровић. „Увек ме је одушевљавала његова лирика, али и притајена агресивност и ритмичке играрије. Он је врло вероватно од Мајлса покупио оно што је страшно битно у музици, а то је: ’мање је више’”. Успут је остварио легендарне сарадње са Милтоном Насиментом, Џони Мичел и „Steely Dan”, као и оживео Мајлсовквинтет (V.S.O.P.), са Фредијем Хабардомна позицији трубача. Одлазак из „Weather Report” означио је нови почетак његове соло каријере.Истовремено, Шортер је неуморно поклањао своју поетику бројним пријатељима. Године 1988. путовао је по Европи са Карлосом Сантаном – сећам се невиђене гужве на „North Sea” џез фестивалу у Хагу, пробијања у први ред, Карлосових погледа испуњених поштовањем и захвалношћу, Вејнових осмеха кад год би распарао ваздух неком врцавом фразом.

Године 2000. формира актуелни квартет, у ком су Данило Перез, Џон Патитучи и Брајан Блејд, водећи акустични џез састав данашњице. „Њихово музицирање карактерише непредвидивост. Извођачи поседују осећај за надградњу дате музичке идеје, која се најчешће јавља спонтано, па сама постаје инспирација за нова трагања”, тврди саксофониста Мића Марковић.

Шортер је деветоструки добитник Гремија. Оба последња два његова албума „Alegria” (2003) и „Beyond the Sound Barrier” (2005) окитила су се Гремијемза најбољи џезалбум.  

Његов значај у историји џеза је несагледив. Имао сам прилику да сретнем стотине светских џезера и разговарам са њима: готово увек када би се покренула прича о утицајима, токови разговора би се уливали у једно име – Вејн Шортер. А он се и у 77. години живота радује музици као када је писао „Footprints”, у непресушној жељи да иде напред. „То је иста мисија”, изјавио је по објављивању последњег албума. „Заузимамо став о животу... У пакао са правилима! То је оно што сада радим са музиком. Немам више шта да изгубим. Зато тежим непознатом.”

Пре извесног времена, пријатељ ме је изненадио необичним поклоном. У коверти је био ди-ви-дибез натписа. Убацио сам га у кућни плејер:телоп „XI Београдски џез фестивал, 31. 10. 1980”, музичари у полумраку, „снег” и боје које се расипају, али музика добро позната. Телевизији Београд није било дозвољено да снима, већ само да директно емитује магију из „Пионира”. Ипак, неко је остао код куће и снимао, трака је обилазила свет, преснимавана ко зна коликопута, да дочека еру интернета. Ево зелених ласера, ево га „Birdland”, ево Вејна и пријатеља. Лепо сећање, сјајна увертира у ново велико узбуђење.

Војислав Пантић