Хулигани и њихови ментори

 У летописном регистру Србије, ове октобарске дане прецизно би било завести под одредницом хулиганство. Рушилаштво батинаша на улицама Београда приликом одржавања „Параде поноса“ и, два дана потом, разулареност истих силеџија на стадиону „Луиђи Ферарис“ у Ђенови, који су ту, у ствари, дошли како би српску фудбалску репрезентацију елиминисали из квалификационог такмичења за Европско првенство, савршени су примери хулиганског понашања. У исто време, на биоскопском репертоару нашао се играни филм редитеља Стевана Филиповића „Шишање“, посвећен проблему хулиганства у условима цветања национализма и хомофобије.

Неславни јунак овог образовног, омладинског филма, гимназијалац Новица, од једног пристојног младића и одличног ученика са наглашеним талентом за математику, дакле за апстрактно мишљење, постаје „новак“, а убрзо и вођа хулиганске, неонацистичке банде. Шта је у корену овог преокрета?

Да ли је Новица хулиган „у ормару“ или, пак, нешто искуствено ново слама његову ненасилност? Да ли, наиме, код Новице карактер поништава рано васпитање, и идеју обзирности која му је у бити, или ново васпитање у налету формира други карактер?

Има више начина да човек постане хулиган. Али, сваки хулиган, без обзира на психосоцијално порекло свог држања, чини исто, разлика је у интензитету.

Задатак хулиганства је брутално ускраћивање основних права и слобода другима, а сама његова бит – пуко изливање бруталности. Хулиган је фасциниран свирепошћу.

Иако није нужно глуп, као што то свакако није ни поменути Новица, интелигенцију хулигана неминовно ликвидира његов карактер. Моћ његовог поимања драконски је редукована на идентификацију и кажњавање непријатеља.

Непријатељ је за хулигана увек непријатељ нације, вере или расе, а казна која му за то следи – праведна је освета. То су елементарне рационализације које служе да би се сопствено зверство промовисало као садржај бриге за очување богомданих вредности. Светоназор хулигана је крајње примитиван, органицистички; његова идеологија, идеологија је крви и тла.

Ако говоримо о међусобним окршајима фудбалских навијача два тима из традиционално исте етничке и верске заједнице, увиђамо да они једни другима служе тек као спаринг-партнери. У овој размени брахијалне силе, они се бодре за напад на истинског непријатеља. А он се налази или међу навијачима страног тима, или, изван стадиона, међу припадницима (етнички, верски или сексуално) мањинских група.       

Свој нови идентитет Новица не прихвата привремено. Он га се, како каже на крају, никада не би одрекао. Расизам и хулиганство, њему је на дику. Он се поноси и стога што је жртва демократског законодавства, јер демократија не повлађује природном праву јачег, он се дичи што је с ону страну друштвених норми, и у томе види изузетност своје егзистенције. Његов живот, утицајан на околину, није уобичајен и неуочљив. То је живот за идеју, јер је и покварена, злокобна и испразна идеја – ипак идеја, и може се писати великим почетним словом.

Попут Херострата који је запалио Артемидин храм како би постао славан, и овај наш Херострат убија Роме и пребија хомосексуалце да би му име светлело међу саборцима које води иста Идеја, а од које ми, обични смртници, видимо само шупљину кроз коју може пропасти безброј бића.И у Новичином животу, дакле, све је таштина. Истина, доведена до крајности перверзије.

Као што у Филиповићевом филму професор Хаџи-Танкосић, академик са одличним везама у тајној полицији, фигурира као покровитељ и идеолошки инвеститор младих хулигана, тако и у стварном животу у Србији постоје угледници чије су празноглаво-варварске идеје о вери, нацији и држави почетак хулиганства другим средствима.

Уколико би успех првонаписане Резолуције о Косову, како је то, пре него што је она одбачена, формулисао академик Милорад Екмечић, био и „ако се свет око ње подели, макар и на нашу штету“, утолико је успех и, вероватно успео, покушај српских „навијача“ да у Ђенови дисквалификују српску репрезентацију из утрке за Европско првенство у фудбалу.

Кад митрополит црногорско-приморски Амфилохије и ове године изјављује како је „Парада поноса“, заправо, „Содома и Гомора“, то није ништа друго до суштина, или једна чиста идеја, чија је појава вандализам на улицама Београда.

Кад у Народној скупштини заменик председника Српске радикалне странке Драган Тодоровић изјави да му дим из средишта Демократске странке, које су на дан „Параде поноса“ запалили хулигани, личи на онај фамозни дим од ужарених гума с почетка деведесетих година прошлог века, онда нас он не подсећа само на лажи опскурне медијске пропаганде најмрачнијег режима у историји Србије, кад се тврдило да Дубровчани у старом делу града пале гуме како би фингирали бомбардовање, него нас води и право на почетак повести данашњег хулиганског понашања. То је оно доба кад је председник Тодоровићеве странке кројио „велику Србију“, кад су се неки истакнути епископи Српске православне цркве оглушивали о суштинску заповест своје вере: „Љуби ближњега свога као самога себе“, и позивали на одмазду према, Новим заветом превладаном, принципу: „Око за око, зуб за зуб“, и кад је поменути академик Екмечић изјављивао да Србија за остварење свог националног програма може да плати у готовини од 250.000 људских живота.

Говоримо ли о изворима хулиганства у Србији, при том помињући низак стандард становништва и корумпираност власти, не заборавимо на ратоборно одрицање академика од методолошке објективности и на гажење толеранције у симболу вере од стране црквених великодостојника! 

Златко Паковић