МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

Последњих дана и месеци све чешће се може чути, наравно "из поузданих извора", да ће Русија уложити вето у Савету безбедности УН, када се буде решавало питање будућег статуса Косова, да "неће издати Србију" итд. Те приче представљају само још један доказ о склоности српске политике и јавности ка самозаваравању, које нас је тако скупо коштало у време Милошевића. И показује да српски политичари и јавност не желе да прихвате три чињенице. Прво, да нико од највиших руских званичника, ни председник Путин, ни министар спољних послова Лавров, заправо никада није употребио реч ВЕТО. Друго, да је Србија, вођена коалицијом СПС-СРС-ЈУЛ, 1999. изгубила рат са НАТО-ом и у Куманову капитулирала, и да данас победник у рату (САД/НАТО) намеће решење будућег статуса Косова. И треће, да је тешко, ако не и немогуће, очекивати да ће Русија употребити вето да би спречила независност Косова, као такву. Она би се, можда, одлучила за вето уколико би решење за Косово било наметнуто као јединствен и непоновљив изузетак/случај у међународним односима (на чему – у овој или оној форми – инсистирају САД). И у том погледу она ће доследно инсистирати да решење питања Косова буде третирано као преседан у међународним односима. Међутим, чак и да се дође у позицију да Русија искористи вето у СБ, САД тада готово сигурно неће Ахтисаријев план уопште ни износити пред СБ, већ ће се определити за неко друго решење, мимо СБ УН. А и много је логичније очекивати да Русија право вета искористи у неком другом случају, попут очекиване одлуке САД да, због иранског нуклеарног програма, поведу рат са Ираном, што би директно угрозило стабилност у читавом региону тзв. "меког трбуха Русије".

Имајући то у виду, инсистирање на причама о "руском вету" у СБ отвара многа, суштинска питања, о којима се у српској јавности нерадо, или уопште не расправља. Најпре, сама институција вета, као и сам СБ УН, данас немају ни приближно значај који су имали током Хладног рата. Уосталом, САД су бомбардовале Србију 1999. и водиле рат са Ираком 2003, без дозволе СБ, па нико у СБ није ни могао да стави вето.

Потом, ми се понашамо као да Русија има само једну сферу дипломатских интереса: Балкан – Србију – Косово, и уопште не обраћамо пажњу на чињеницу да за руску политику простор Балкана не представља ни једино, ни најважније поље интересовања. Да се сама Русија – након спектакуларног десанта на аеродром у Приштини 1999 – повукла из учешћа у КФОР-у на Косову и знатно ревидирала и ублажила своје спољнополитичке амбиције на Балкану.

Најзад, приче о "руском вету" највише говоре о самој српској политици. Инсистирајући на њима – иако јавно неизречено – ми заправо показујемо да жудимо за временима Хладног рата, када је СФРЈ имала изузетно "удобну" и "пробитачну" позицију "између" две суперсиле. При том, Србија је последњих година учинила мало тога у политичком и привредном погледу да "придобије" Русију. Осим тога, логично се намеће и питање шта је Србија спремна да учини за узврат, ако се Русија одлучи на радикалан корак – крајње заоштравање односа са САД и ЕУ – да би Косово остало у саставу Србије? И на који начин ће, у перспективи, штитити и бранити руске интересе на Балкану?!