MIROSLAV JOVANOVIĆ

Poslednjih dana i meseci sve češće se može čuti, naravno "iz pouzdanih izvora", da će Rusija uložiti veto u Savetu bezbednosti UN, kada se bude rešavalo pitanje budućeg statusa Kosova, da "neće izdati Srbiju" itd. Te priče predstavljaju samo još jedan dokaz o sklonosti srpske politike i javnosti ka samozavaravanju, koje nas je tako skupo koštalo u vreme Miloševića. I pokazuje da srpski političari i javnost ne žele da prihvate tri činjenice. Prvo, da niko od najviših ruskih zvaničnika, ni predsednik Putin, ni ministar spoljnih poslova Lavrov, zapravo nikada nije upotrebio reč VETO. Drugo, da je Srbija, vođena koalicijom SPS-SRS-JUL, 1999. izgubila rat sa NATO-om i u Kumanovu kapitulirala, i da danas pobednik u ratu (SAD/NATO) nameće rešenje budućeg statusa Kosova. I treće, da je teško, ako ne i nemoguće, očekivati da će Rusija upotrebiti veto da bi sprečila nezavisnost Kosova, kao takvu. Ona bi se, možda, odlučila za veto ukoliko bi rešenje za Kosovo bilo nametnuto kao jedinstven i neponovljiv izuzetak/slučaj u međunarodnim odnosima (na čemu – u ovoj ili onoj formi – insistiraju SAD). I u tom pogledu ona će dosledno insistirati da rešenje pitanja Kosova bude tretirano kao presedan u međunarodnim odnosima. Međutim, čak i da se dođe u poziciju da Rusija iskoristi veto u SB, SAD tada gotovo sigurno neće Ahtisarijev plan uopšte ni iznositi pred SB, već će se opredeliti za neko drugo rešenje, mimo SB UN. A i mnogo je logičnije očekivati da Rusija pravo veta iskoristi u nekom drugom slučaju, poput očekivane odluke SAD da, zbog iranskog nuklearnog programa, povedu rat sa Iranom, što bi direktno ugrozilo stabilnost u čitavom regionu tzv. "mekog trbuha Rusije".

Imajući to u vidu, insistiranje na pričama o "ruskom vetu" u SB otvara mnoga, suštinska pitanja, o kojima se u srpskoj javnosti nerado, ili uopšte ne raspravlja. Najpre, sama institucija veta, kao i sam SB UN, danas nemaju ni približno značaj koji su imali tokom Hladnog rata. Uostalom, SAD su bombardovale Srbiju 1999. i vodile rat sa Irakom 2003, bez dozvole SB, pa niko u SB nije ni mogao da stavi veto.

Potom, mi se ponašamo kao da Rusija ima samo jednu sferu diplomatskih interesa: Balkan – Srbiju – Kosovo, i uopšte ne obraćamo pažnju na činjenicu da za rusku politiku prostor Balkana ne predstavlja ni jedino, ni najvažnije polje interesovanja. Da se sama Rusija – nakon spektakularnog desanta na aerodrom u Prištini 1999 – povukla iz učešća u KFOR-u na Kosovu i znatno revidirala i ublažila svoje spoljnopolitičke ambicije na Balkanu.

Najzad, priče o "ruskom vetu" najviše govore o samoj srpskoj politici. Insistirajući na njima – iako javno neizrečeno – mi zapravo pokazujemo da žudimo za vremenima Hladnog rata, kada je SFRJ imala izuzetno "udobnu" i "probitačnu" poziciju "između" dve supersile. Pri tom, Srbija je poslednjih godina učinila malo toga u političkom i privrednom pogledu da "pridobije" Rusiju. Osim toga, logično se nameće i pitanje šta je Srbija spremna da učini za uzvrat, ako se Rusija odluči na radikalan korak – krajnje zaoštravanje odnosa sa SAD i EU – da bi Kosovo ostalo u sastavu Srbije? I na koji način će, u perspektivi, štititi i braniti ruske interese na Balkanu?!