НИКОЛА Б. ПОПОВИЋ

Хладни рат који је почео на крају Другог светског рата није завршен јер нису ишчезли ни узроци његовог настанка. Присталице, симпатизери и савезници победника у Хладном рату – НАТО (читај САД) широм света, па и у земљи Србији, то папагајски понављају.

Време, а особито последња деценија 20. века, снажно су осветлили дубоки и стварни смисао политике САД. У корену је била, и остала, тежња, циљ: доминација над светом. На светској позорници остали су они узроци, који су обликовали политику САД и "водили" Хладни рат. Нови су темпо и полуге: темпо је убрзан и подржан отвореном, арогантном, инструментализацијом НАТО, ОУН, ОЕБС, ММФ, СТО, ЕУ, Савета Европе. Таква политика храни Хладни рат, покреће такозване локалне ратове и подстиче тероризам. Антиамериканизам постаје светски процес. Прозирна је политика према Русији (опкољавање у циљу експлоатације и комадања), Кини (за САД је Тајван "непотопљиви носач авиона"). Нове тачке сукобљавања су Србија, Чеченија, Тајван, Белорусија, Ирак, Иран, Северна Кореја. У погону је, дакле, политика "на рубу рата" (Џ. Ф. Далс) и то оног свеуништавајућег, који је избегнут октобра 1962. године (Куба).

У свести дела руске елите и у дубинама православног руског народа стоји да је са Запада долазио непријатељ. На Западу се није могло и не може говорити о русофилству, као што се може говорити о постојању русофобије у прошлости и садашњости. Западу никада није била потребна ни јака, ни национална Русија. Тога су постали свесни руски, царски генерали (бели) у току Грађанског рата у Сибиру 1919. и руски политичари – избеглице на Западу. Јака Совјетска Русија била је неоснована брига и страх Запада (налаз англоамеричких историчара), а када је тога нестало, да ли се могао очекивати нов однос Запада према Русији. Наивни су давали само позитиван одговор.

С економске тачке, Русија није важан партнер САД, а и однос Европске уније према Русији сам по себи доста показује. У периоду 1993–1997. ЕУ је уложила у десет држава Централне и Источне Европе, 21,5 милијарде долара, а у Русију 10,9 милијарди долара.

У првим годинама нове Русије 1991–1993. чинило се, с разлогом, да Кремљ води прозападну политику. Неки руски историчари и политиколози су упозоравали да је то политика губљења "националног идентитета" и "националног интереса". Избор Ј. Примакова 1990. за министра иностраних послова у САД је дочекан са неодобравањем. Одмах су почели да говоре о доктрини Примакова, као "империјалној", да се Русија враћа експанзионистичкој политици, која представља опасност за САД и демократске земље. Оживела је и русофобија.

Зазирање од Русије у научним и службеним круговима САД није престало; Карнеги фондација сачинила је извештај под насловом: "Програм обнове: руско-амерички односи". Доминантна теза јесте да је у Русији за време Јељцина била климава демократија, а да се 2000. године налази у сивој зони између демократије и ауторитарног режима, да постаје недружељубива према САД, да је способна да изведе масован нуклеарни напад на њу, да постаје регионални хегемон, који ће доминирати и војно и економски у Евроазији. И Бушов "четворогодишњи одбрамбени преглед" (1. октобар 2001) констатује да Русија стреми политичким циљевима који противрече интересима САД.

Професор историје у Историјском институту