NIKOLA B. POPOVIĆ

Hladni rat koji je počeo na kraju Drugog svetskog rata nije završen jer nisu iščezli ni uzroci njegovog nastanka. Pristalice, simpatizeri i saveznici pobednika u Hladnom ratu – NATO (čitaj SAD) širom sveta, pa i u zemlji Srbiji, to papagajski ponavljaju.

Vreme, a osobito poslednja decenija 20. veka, snažno su osvetlili duboki i stvarni smisao politike SAD. U korenu je bila, i ostala, težnja, cilj: dominacija nad svetom. Na svetskoj pozornici ostali su oni uzroci, koji su oblikovali politiku SAD i "vodili" Hladni rat. Novi su tempo i poluge: tempo je ubrzan i podržan otvorenom, arogantnom, instrumentalizacijom NATO, OUN, OEBS, MMF, STO, EU, Saveta Evrope. Takva politika hrani Hladni rat, pokreće takozvane lokalne ratove i podstiče terorizam. Antiamerikanizam postaje svetski proces. Prozirna je politika prema Rusiji (opkoljavanje u cilju eksploatacije i komadanja), Kini (za SAD je Tajvan "nepotopljivi nosač aviona"). Nove tačke sukobljavanja su Srbija, Čečenija, Tajvan, Belorusija, Irak, Iran, Severna Koreja. U pogonu je, dakle, politika "na rubu rata" (Dž. F. Dals) i to onog sveuništavajućeg, koji je izbegnut oktobra 1962. godine (Kuba).

U svesti dela ruske elite i u dubinama pravoslavnog ruskog naroda stoji da je sa Zapada dolazio neprijatelj. Na Zapadu se nije moglo i ne može govoriti o rusofilstvu, kao što se može govoriti o postojanju rusofobije u prošlosti i sadašnjosti. Zapadu nikada nije bila potrebna ni jaka, ni nacionalna Rusija. Toga su postali svesni ruski, carski generali (beli) u toku Građanskog rata u Sibiru 1919. i ruski političari – izbeglice na Zapadu. Jaka Sovjetska Rusija bila je neosnovana briga i strah Zapada (nalaz angloameričkih istoričara), a kada je toga nestalo, da li se mogao očekivati nov odnos Zapada prema Rusiji. Naivni su davali samo pozitivan odgovor.

S ekonomske tačke, Rusija nije važan partner SAD, a i odnos Evropske unije prema Rusiji sam po sebi dosta pokazuje. U periodu 1993–1997. EU je uložila u deset država Centralne i Istočne Evrope, 21,5 milijarde dolara, a u Rusiju 10,9 milijardi dolara.

U prvim godinama nove Rusije 1991–1993. činilo se, s razlogom, da Kremlj vodi prozapadnu politiku. Neki ruski istoričari i politikolozi su upozoravali da je to politika gubljenja "nacionalnog identiteta" i "nacionalnog interesa". Izbor J. Primakova 1990. za ministra inostranih poslova u SAD je dočekan sa neodobravanjem. Odmah su počeli da govore o doktrini Primakova, kao "imperijalnoj", da se Rusija vraća ekspanzionističkoj politici, koja predstavlja opasnost za SAD i demokratske zemlje. Oživela je i rusofobija.

Zaziranje od Rusije u naučnim i službenim krugovima SAD nije prestalo; Karnegi fondacija sačinila je izveštaj pod naslovom: "Program obnove: rusko-američki odnosi". Dominantna teza jeste da je u Rusiji za vreme Jeljcina bila klimava demokratija, a da se 2000. godine nalazi u sivoj zoni između demokratije i autoritarnog režima, da postaje nedruželjubiva prema SAD, da je sposobna da izvede masovan nuklearni napad na nju, da postaje regionalni hegemon, koji će dominirati i vojno i ekonomski u Evroaziji. I Bušov "četvorogodišnji odbrambeni pregled" (1. oktobar 2001) konstatuje da Rusija stremi političkim ciljevima koji protivreče interesima SAD.

Profesor istorije u Istorijskom institutu