Врашки тежак посао разбијања страхова

Приштина – „Сада, по ноћи, идете за Приштину“, искрено забринуто ми је рекла сусетка за столом коју сам упознао на слави Михољдан код домаћина у северном делу Косовске Митровице. „Нека Вам је бог на помоћи с тим београдским таблицама. Надам се само да се нећете шетати Приштином и причати српски.“

Ходао сам Приштином неуспешно покушавајући да сачувам чисте ципеле и када ме од улаза у елитне ресторане делило само неколико метара. Велеслаломом сам избегавао да очешем прљаве аутомобиле иако се чини да су „ауто ларје“, перионице кола, најчешћи симбол ситног предузетништва, не рачунајући мале приватне хотеле – они ничу захваљујући својој сили странаца који се врзмају свуда около.

Причао сам наглас српски у граду чији се саобраћајни хаос мери једино хаосом бесправне градње, што све само појачава дух пренатрпане махале. Заглавио сам у кафани с глумцем Енвером Петровцијем који је својим млађим колегама морао да преводи на албански – млади не говоре српски.

Није ми се ништа десило. А нико није могао да зна да ли сам од оних Срба који негде у дубини душе подржавају „навијаче“ који би пребили учеснике „Параде Содоме и Гоморе“ и запалили албанску заставу у Ђенови.

Није ми на челу писало да сам, заједно с групом људи добре воље из Београда, овде дошао на сусрет с косовским Албанцима, активистима цивилног друштва.

Био је то, после дуго времена, први скуп с циљем да се оживи замрли дијалог два народа који ће на истом овом простору живети без обзира да ли их дели административни прелаз или државна граница.

Много тога се променило. Срби и Албанци некада су у Приштини заједно играли кошарку. У исто време, по албанским селима певале су се песме о отпору српском краљу ујединитељу, а по српским селима епови о колевци српства.

Приштина се променила као и многи други градови бивше Југославије. Ратоборни дошљаци донели су националну ригидност и нетрпељивост.

Политичари попут Хашима Тачија, „змије из Дренице“ у којој је током детињства слушао само о опресији Срба над Албанцима и можда три пута срео Србина, постао је у међувремену „херој ослобођења“.

Све може да се промени, али не и топографија. А да ли ће она бити обострани усуд или „компаративна предност“, како то зову економисти, то већ зависи од Срба и Албанаца.

Схватио сам готово одмах колико једни о другима мало знамо. Не, не мислим на политичаре. Срби су добро обавештени о свему шта каже Тачи. Албанцима се редовно сервирају изјаве Бориса Тадића.

Политичари у Београду и у Приштини имају многе директно сучељене циљеве и интересе, и њихово превладавање свакако неће ићи ни брзо ни лако. Али, Србе и Албанце спаја много истоветних проблема: незапосленост, корупција, организовани криминал, неефикасна бирократија, недостатак поверења у институције, скупо школовање, скупо лечење...

Имају исте проблеме, али они то не знају. Да ли је то због топографије? Наравно да није. Да ли је то зато што су обични људи изгубили жељу да знају шта се догађа код комшије? Одговор је поново негативан.

Овде се испоставља да је недостатак информација о животима обичних Срба више него симптоматичан. Знам да је тако и у Србији. Зашто?

Када Срби и Албанци једном установе да деле идентичне проблеме, оне животне, упознаће се. Када се упознају, приближиће се. Или се барем неће мрзети.

„Медији имају важну улогу у дијалогу. Могу да представе истину или да је убију“, каже главни уредник „Коха диторе“ Агрон Бајрами. „Морамо да променимо негативан ток историје. Људи се не познају.“

Тачно. Деценије омраза и оружаних сукоба учиниле су своје. На Косову Срби и Албанци живе два паралелна, одвојена живота. Сем историје непријатељстава као да ништа друго и не желе да знају. А имају заједничке проблеме.

Србима је укинут роминг српских оператера јер Приштина тражи број своје државности кроз мобилну телефонију како би избегла оператере из Словеније или Монака. Албанцима су, сем за „Егзит“, забрањена путовања кроз Србију уколико поседују документа државе коју Београд не жели да призна.

Испада да су политичари ти којима одговара да се народи удаљавају, да се не помињу сличности свакодневних брига обичних људи. Потребна им је тензија да би лакше манипулисали и прикривали своја неиспуњена обећања. Као овде, тако и тамо.

Слобода штампе несумњиво има централно место у процесима демократизације, па и регионалних помирења и нормализација које нам се свима постављају као предуслов уласка у Европску унију.

Медији не би смели да се током тог болног процеса плаше ако их неко назива непатриотским. Има једна стара изрека која каже да новинари нису криви због онога што су објавили, већ због онога што нису објавили.

Прећуткивање обичног живота неће помоћи будућности Срба и Албанаца јер ће обострано незнање омогућити да и даље царују наслеђени страхови, исконско неповерење, предрасуде и стереотипови стварани у временима конфликта и ратова, злочина и освета.

„Знате шта бих за почетак волео да видим“, каже ми Луан Шљаку из косовске фондације за отворено друштво. „Да на помињање речи Србин, обичном Албанцу прва асоцијација не буде непријатељ, већ, рецимо, сиромах, угрожен. И обрнуто.“

Да би се то догодило, потребно је много више од албанско-српског дијалога људи који су махом либерални истомишљеници. И тешко да представљају аутентичне већине сопствених народа.

Који би то гестови добре воље могли да помогну, питам своје саговорнике.

„Кључеви трактора које је Тачи уручио једном Србину свакако нису довољни, нити су решење“, каже ми колега Енвер Робели. „Потребно је бити проактиван. Храбро се одлучити па, рецимо, Србима у Грачаници подићи факултет.“

До великих промена долази се најчешће малим корацима. Али и за њих је у овом тренутку неопходно имати много храбрости.

„Најважније би сада било решавање питања несталих јер док се то не реши притискаће нас недавна историја“, каже млади политиколог Албинот Малоку. „Морају да се отворе питања која воде катарзи, али плашим се да ни једни ни други на то нису спремни“.

Када се има у виду и да предстојећи преговори, дијалог, како год да буде именован контакт Београда и Приштине, није добровољан већ су ЕУ уз помоћ САД две стране ухватиле за руке како би их привеле преговарачком столу, онда је још јасније колико је ситуација сложена.

„Велике силе су нас обавезале на дијалог како би деблокирали стање које ничем не води“, констатује угледни новинар Шкељзен Малићи. „Постоје обећавајући токови који нису везани за политику или историју.“

Постоје, уколико се пренесу на ниво „животне обичности“ од које, не заборавимо, највише зависи да ли ће се, и како, спроводити било какви договори на високим нивоима регионалне политике и светске дипломатије.

Косовски Албанци су ипак у предности. Из најмање два разлога.

Прво, колико год да су незадовољни „доларом и по дневно као ценом независности“ – како ми рече један студент, свесни су да су добили независност.

Друго, иза себе имају Америку. „Зевс са Драгодана“, како овде називају америчког амбасадора по његовој приштинској резиденцији, омогућио је Тачијевој влади велику повластицу:

„Влада мало греши, јер ништа не мисли. Њихово је да се у осам ујутру јаве амбасадору и добију мишљење“, не без цинизма констатује један саговорник.

Срби то немају. Косовски Срби осећају се покраденим што се територије тиче, умногоме изданим од Београда, изоловани од свих. Посебно српска већина по енклавама која долази до закључка да од радикализма северног Косова може да има само штете.

Ни Београд није у позицији Приштине. Кетрин Ештон и Тадић јесу се договорили у Бриселу, али ЕУ Србима није оно што је Америка косовским Албанцима.

Тако, отприлике, изгледа мој збир лапидарно прикупљених утисака сажетих у речима Луана Шљакуа: „Пуно, пуно разговарати, па тек онда преговарати“.

Проблем је што нам они који одлучују о обостраној будућности не дају много времена. Рок за договор од годину дана који постављају више је него нереалан.