Пореска управа с две диоптрије

Једна земља, два система. Тако би могле да кажу две компаније које послују у Србији, а имају сасвим опречна искуства са Пореском управом. Oве фирме се суочавају са два лица те веома важне државне институције. Један „привредни субјект” осетио је на властитој кожи сву строгоћу порезника и њихово слепо држање књишких правила. Друга фирма суочила се са ноншалантном толеранцијом и аналитичким слепилом државних чиновника којима је поверено да непристрасно и строго воде рачуна о уредном и редовном измиривању пореских обавеза. „Једном мајка, другом маћеха”, та изрека могла би да се примени и на деловање Пореске управе у случају ове две домаће компаније.

Случај, међутим, има још једну димензију која је важан детаљ европског пута Србије. Реч је о заштити интелектуалне својине, што је један од кључних захтева инвеститора (нарочито страних) када траже реформе за пословање у Србији.

Обе компаније, условно речено, трговале су брендовима (жиговима). Једну је Пореска управа, тврдо се држећи прописа, „ухватила на делу”, другој ноншалантно допушта да некажњено пљачка државу. Кад се оба случаја аналитички истраже, не би се могло рећи да је у таквом деловању Пореске управе било свесне намере и праксе двоструких аршина. Чини се да је више у питању недоследност пореске администрације и њена „лењост духа” да ствари види и „иза тарабе”.

Први случај је фирма која је имала неколико брендова који већ годинама немају значајну тржишну позицију и вредност. Али су у пословним књигама 2005, 2006. и 2007. под ставком „нематеријална улагања” вођени као вредност од 186,4 милиона динара. То предузеће спојило се са другом фирмом (из исте делатности) која је постала власник тих брендова, а они су одмах дати у закуп кроз лиценце трећој фирми (исте делатности и у оквиру исте компаније) за један евро. Шест месеци касније право на брендове потпуно је пренето на трећу фирму. Такође за један евро. Све се то догађало од краја 2007. па до половине 2008.

Тада наступа Пореска управа, чији инспектори чешљајући пословне књиге проналазе да у њима пише како је прво предузеће своје брендове „књижило” на вредност од 186,4 милиона динара. Из тога су извукли закључак да је фирма која је преузела брендове и пренела их за један евро трећој фирми направила порески прекршај. И утврдили да треба да плати 18 одсто пореза на додату вредност (ПДВ) по основу промета услуга (односно права интелектуалне својине) и ПДВ на пренос брендова. Све у свему – 51.888.790 динара. Рачуница је изведена на основу уверења пореских инспектора који су књиговодствену вредност брендова (186,4 милиона динара) поделили са 12 месеци и дошли до податка да брендови којих нема на тржишту, а уступљени су другој фирми, доносе чист месечни профит (за опорезивање) од 3.106.666 динара. Исто је поступљено и кад су брендови пренети на трећу фирму – њихова целокупна књиговодствена вредност (186,4 милиона динара) узета је као основица за плаћање пореза. Наравно, на све то зарачунате су камате, па је цех нарастао на споменути 51 милион и кусур динара.

Компанија се жалила на првостепено пореско решење (али жалба није одлагала извршење), па је о жалби одлучивао другостепени орган (помоћник директора Пореске управе у Сектору за пореско правне послове) који је потврдио порески прекршај и обавезу плаћања казне са све каматама.

Гледано из перспективе лаика, прича звучи уверљиво и фирма која је ухваћена у пореском прекршају морала би да плати држави све што дугује.

Има, међутим, једно „али”. Компанија коју је Пореска управа ухватила у наводном прекршају покушава да докаже да је при контроли постојао – вишак ревности пореских инспектора. Наиме, та фирма покушава да докаже да брендови којима се трговало за један евро и нису више вредели и да је њихова књиговодствена вредност била фиктивна. Као крунски доказ за своју тврдњу та компанија наводи податке који су записани у званичном документу под именом „Изворни финансијски извештај” на коме стоји потпис АПР – Агенције за привредне регистре (односно, Регистар финансијских извештаја и података о бонитету правних лица и предузетника). У том званичном папиру званичне државне институције АПР-а, која је надлежна и овлашћена за овакву врсту података, пише да је прво предузеће, које је у нову фирму унело своје брендове 2005, 2006. и 2007, пословало са – губицима. Нето губитак 2005. био је 56.598 динара, 2006. године 217.340, а 2007. године 84.180 динара. У све те три године брендови су у пословној имовини учествовали са 69,65 и 71 одсто. Компанија која је преузела те брендове и постала њихов власник, па их онда уступила трећој фирми за један евро, доказује да су они само у пословним књигама вредели 186,4 милиона динара, а да су на тржишту производили – губитке. По тој логици не би требало да подлежу опорезивању на начин како је то утврдила Пореска управа. (Име компаније и осталих фирми не наводимо јер још траје правни поступак.)

Фискални чистунци рекли би да је пореска правда слепа и да свако ко утаји порез, а буде ухваћен у томе, мора да га плати с каматом.

Али, како у том случају гледати на пример друге фирме која такође послује у Србији, тргује с брендовима огромне вредности (на шта не плаћа никакав порез) и ужива неку врсту наклоности пореских органа.

Брендови су добро познати јавности – „горки лист” и „вода вода”. Оба бренда последњих година имају изузетну тржишну позиционираност – „горки лист“ је у периоду од 2003. до 2006. године на тржишту горких ликера заузимао 90–95 одсто „маркет шера”, а „вода вода” око 15 процената. Њихова тржишна вредност процењује се на око 30 милиона евра („горки лист” око 25, а „вода вода” пет милиона евра).

У првој фази пословања право на жигове ових производа било је регистровано на „Си енд Си компанију” (у стопроцентном власништву Војина Ђорђевића) која је имала материјалну имовину од 12 милиона евра плус 15 милиона евра од нематерјалне имовине (односно брендова). Страхујући од стечаја фирме, власник је јуна 2006. откупио лиценцна права на жигове „горки лист” и „вода вода” за 60 милиона динара (692.050 евра) и регистровао их на своје име у Заводу за интелектуалну својину. Већ у фебруару 2007. Ђорђевић преноси право жигова са себе на компанију „Си енд Си Шпедиција” (стопроцентни власник Војин Ђорђевић) за суму од 10 милиона динара (125.707 евра). Четири месеца касније компанија „Си енд Си Шпедиција” преноси права на жиговима и друга права интелектуалне својине на фирму „Ђорђевић бренд менаџмент” (сувласници по пола Слободан и Ђорђе Ђорђевић, синови Војина Ђорђевића) за суму од два милиона динара (24.717 евра). Да би 3. марта 2008. године „Ђорђевић бренд менаџмент” за 41.850 динара (500 евра) пренела право на жиговима „горки лист“ и „вода вода“ на словеначку фирму „Гренки лист лиценцирање” (стопроцентни власник Ђорђе Ђорђевић).

Од јуна 2006. до марта 2008. ти жигови формално су четири пута променили власника. Тај пренос праћен је значајним падом вредности жигова, али она није била одраз њихове тржишне вредности. Ако се погледају подаци о продатим количинама горког ликера и минералне воде 2006. и 2007. приход по основу уступања права лиценце на коришћење ових жигова био је преко милион евра годишње.

Због потцењене вредности продатих брендова (нематеријалне имовине) губитак је имала и држава. И ту би сада требало да се појави Пореска управа. Постоје индиције да порез није уопште плаћен, чак ни на онако ниске износе продаје брендова.

Чињеница је да неки власник једног или више брендова (жигова) има право да их сам себи препродаје и по најнижој могућој цени. Али, питање је – где су тада порески инспектори да кажу учесницима у таквој трговини да на основу књиговодствене вредности та „нематеријална имовина” вреди много више и да на ту књиговодствену вредност морају да плате порез на додату вредност, порез на апсолутну вредност и порез на доходак грађана. Према доступним подацима, само бренд „горки лист“ вођен је од 2002. до 2006. у пословним књигама фирми, које су га производиле, као „нематеријална имовина” вредна између 962 милиона динара и 1,1 милијарду динара (12 и 17 милиона евра). А стварна тржишна вредност процењивана је на 25 милиона евра.

Иако је новинском анализом тешко израчунати колико је држава оштећена за неплаћене порезе у овим трансакцијама са „нематеријалном имовином”, неке квалификоване процене говоре да би та сума могла бити између седам и десет милиона евра.

Намера поређења ова два случаја није да оптужи Пореску управу за неко незаконито поступање и понашање. Примери двоструких стандарда Пореске управе пре би требало да укажу на недовољно стандардизоване процедуре у тој важној државној институцији. Ако се у првом случају држала правила да опорезује оно што пише „на тараби”, а не постоји у реалном животу, онда је питање зашто их није применила и у другом случају у коме се пропуст „види из авиона”? Област интелектуалне својине и њена заштита добијаће све више на значају како се Србија буде укључивала у европске интеграције и приближавала Светској трговинској организацији. Тада ће бити све мање простора за „слободно судијско уверење” пореских инспектора, а много више стандардизованих процедура и онога што ми познајемо као изреку „Ни по бабу, ни по стричевима”.

Миша Бркић