О НАЦИОНАЛИЗМУ, ЗМИЈАМА И ГУШТЕРИМА

У последње време, готово да нема дана, или барем седмице, да ме неки забринути представник седме силе не пресретне питањем о Косову и потезима нашег преговарачког тима. Поводи су различити, али се најчешће све своди на дилему: "Да ли смо претерали?" "Да нисмо, можда, превише крути?" "Сме ли се тако са Ахтисаријем?" "Хоће ли нам се то осветити?" И, што је посебно занимљиво, таква питања не постављају страни дописници, нити само домаћи промотори евроатлантских интеграција, већ и новинари таблоидних – по дефиницији – сензационалистичких и према врућој реторици наклоњених медија. Тако смо дошли у необичну и первертовану ситуацију да српски таблоиди, иначе неозбиљни и врло "жути", опомињу на опрез и због авантуризма прозивају српски преговарачки тим препун одмерених и седих професорских глава, закључно са Швајцарцем Томасом Флајнером. Свуда у свету је, разуме се, управо обрнуто – углавном власт мора да позива на опрез и смирује разбуктале страсти које подстичу сензационалистички медији.

Но, на страну сад питање како је дошло до овог јединственог обрта у степену радикалности између владе и жуте штампе. Хајде да претпоставимо да је брига искрена и размислимо на шта нам она указује. Пре свега, чини се да пројект "денацификације" Србије уопште није био толико неуспешан као што се то мисли у неким круговима. Додуше, најмање је то заслуга професионалних денацификатора, али у постпетооктобарској Србији национализам, националне вредности и национална осећања нису на превеликој цени. А екстремизам и шовинизам су присутни само у маргиналним назнакама једва довољним за попуњавање пројеката и извештаја трагача за овим немилим појавама. (Висок рејтинг Српске радикалне странке, који се обично наводи као поткрепљење тезе о "српском нацизму који само што се није дочепао власти", може се објаснити сплетом комплексних политичких и социоекономских околности, међу којима национализам и национална фрустрација представљају само један од фактора.)

Не треба, разуме се, потценити конфликтни потенцијал и могућност изненадне радикализације у земљи са толиким проблемима и трауматичним искуствима из недавне, још не сасвим прошле, прошлости. Али, у принципу, барем до последњих месеци, све док се Ахтисари, Роан, Дорис Пак и слични међународни "посредници" и провокатори нису почели готово утркивати у агресивним изјавама на рачун Србије и Срба, национализма, етничке дистанце и међуетничког конфликта овде је било сразмерно мало. А у сваком случају, далеко мање него било где на простору бивше Југославије. Уосталом, да ли можемо, на пример, замислити Дневни аваз, или било који сарајевски, загребачки или подгорички таблоид како критикује своју владу због "сувише крутог" заступања националних интереса и препоручује "еластичнији став" према Србима и међународној заједници по том питању? И да ли ико може помислити да би, на пример, хапшење Ратка Младића или Небојше Павковића изазвало макар приближно ону и онакву буру протеста по Србији каква се догодила у Хрватској поводом Анте Готовине?

Можда је добро што је тако. Можда је то наша компаративна предност у односу на етнонационализмом оптерећене суседе. Али, не видим да нас ико због тога хвали, да се излази у сусрет нашим националним интересима и да нам се, рецимо, због тога брже отварају европска врата. Напротив. Управо Србији и Србима се у ретким тренуцима када покушају да личе на нормалан народ и да се понашају као (готово) озбиљна држава која има и неке легитимне националне интересе на Косову, у Босни или Црној Гори пребацује да су "криви као народ", да су "оптерећени прошлошћу", да су "некооперативни" и да "звецкају оружјем". И што је најинтересантније, те критике имају одређеног ефекта на део овдашње медијске и политичке елите.

Вероватно је ту, бар једним делом, у питању неки материјални интерес. Али не верујем да се само тим разлогом може објаснити став релативно великог броја домаћих медијских и политичких посленика, па чак и обичних грађана, склоних да се дословно у свакој ситуацији априори сложе са сваком по Србе неповољном интерпретацијом сваке могуће ствари. Мислим да је ту посреди и нека врста стеченог условног рефлекса, односно уз доста муке и понављања научене историјске лекције о томе да се, независно од истине, права и тежине аргументације, "шут с рогатим" не вреди качити. Другим речима, добар део српске јавности је најпре, почеком деведесетих, тако темељно избомбардован површном националистичком пропагандом, а потом опет нахватао и превише страха од санкција, сиромаштва и бомби, тако да више није ни способан ни расположен да размишља ни о легитимним ни о нелегитимним националним интересима. Кога су змије уједале и гуштера се плаши. А пошто је ипак универзално присутна и разумљива психолошка потреба да се на некога љутимо и да нам неко буде крив за евидентну неправду и понижења која трпимо и која ћемо вероватно још трпети – најбезбедније је и најбезболније љутити се на своју владу и свој преговарачки тим. Коштуница, Тадић, Самарџић, Коен и Флајнер нас барем сигурно неће бомбардовати.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао"