Балкански отпад

Торино – Светски стадиони дуже време представљају изговоре за нереде који све мање имају везе са изворном племенитошћу спорта, кодексом части међу тимовима и супарничким репрезентацијама, где се одвија поштена међусобна игра.

Све више то постају праве арене насиља и, што је још страшније, потпуно безразложне. У ствари, они се потпуно изопачују, као што се десило у Ђенови, кроз страшне театралне представе за масе, полуистине или митове, којима се хвале и потврђују, користећи агресивну пародију, и евоцирајући тужна ратна сећања из блиске прошлости, и недавних сукоба и чишћења, или напросто изгубљених битака, и после толико векова виде коначну освету у обезглављеном поновном походу.

Оно што је, на пример, виђено на подлактици огромног београдског ултрадесничара, јесте судбоносни датум 1389, који подсећа на трагедију српске војске коју су Срби водили против Турака у несрећној бици на Косову пољу. За две хиљаде српских ратника, јер они су заиста били ратници а не као ови навијачи, који нимало нису заинтересовани ни да бодре свој тим ни да ометају италијански.

Подржаваоцима и фанатицима Црвене звезде из Београда било је веома стало да покажу окрутност пред великим европским мноштвом у Ђенови, наслеђену од оданих паравојних јединица које су својевремено починиле злочине у Босни, Хрватској и на Косову, што је најужаснији масакр извршен у Европи после Другог светског рата.

Горопадници у црном, са терористичким фантомкама на лицу, мртвачким главама на грудима, само на први поглед подсећају на годзиле, и ужасне кадрове из филмова или видео-игара: у стварности се ради о ветеранима припремљеним за борбу, који углавном долазе из опасних редова Арканових „тигрова”, националистичких плаћеника чији је расадник београдска Црвена звезда, чији је богати вођа, током и након последњих међусобних југословенских ратова, био управо Жељко Ражнатовић, познатији као Аркан.

На ђеновском стадиону у кавезу смо видели коловођу, мирног, спретног, преданог, како ломи стакла около и веома прецизно реже ограду која их је изоловала, користећи инструменте правог ратног инжењерца.

Било је јасно да две хиљаде ултраша, који су са толиким арсеналом насрнули у Ђенову, победа националног тима мало или нимало занима, као што је било евидентно испољавање убилачке агресије према голману Стојковићу, који је постао њихова мета јер је издајник, који је издао гнездо Црвене звезде и одабрао да игра за домаћи супарнички тим Партизан. Да се, наиме, радило, о правом правцатом паравојном перформансу показала је и суштина, уједно и легендарна и политичка, која је потакнула ветеране решене да униште стадион Мараси бацањем ракета, сузавца, бакљи, маказа, ножева и разних металних предмета: уништење је требало да буде упозорење не само за италијанску репрезентацију, већ за читаву Италију, јер је учествовала у антисрпском рату и признала Косово, заједно са још 61 земљом, и њену независност, у фебруару 2008. Тренутак кулминације митског догађаја био је када су поломили албанску заставу са двоглавим орлом, запалили је и претећи показивали подигнута три прста, што је обележје православља: „Божанска Србија”, „Света Црна Гора” и „Одана Босна”.