„Уметност и власт” Лидије Мереник

Друго допуњено издање књиге „Уметност и власт: српско сликарство 1945-1968” Лидије Мереник, историчарке уметности, у издању Фонда Вујичић колекције представљено је новинарима, у присуству ауторке, у Продајној галерији „Београд”.

Ново издање пружа увид у важна поглавља политике, културне политике и уметности Титове Југославије и у однос уметности, уметничких удружења, група и појединачних уметника, према политици, државној и партијској власти.

Циљ књиге је да се развој српског сликарства од социјалистичког реализма, преко различитих видова високог модернизма до београдског енформела, дела Леонида Шејке и Медијале, закључно са новом фигурацијом, и посебно издвојеним делом Ивана Табаковића, сагледа кроз изучавање развоја његове идеологије, преовлађујућег система идеја и појмова изражених у уметности и култури.

О делу које се налази пред нама, које је богато опремљено визуелним материјалом, ауторка Мереник је, између осталог, рекла:

– Књига се зове „Уметност и власт” зато што се бави односом уметности, културе, политике и политичког естаблишмента. А главна разматрања у њој су везана за однос и међудејство политичко-партијских одлука, директива, унутрашњих и спољнополитичких кретања, промена политичког курса, с једне стране, и саме уметности, слободе или мере слободе уметничког изражавања, с друге. Књига има четири поглавља, прво је посвећено тоталитарним облицима друштва и његовог односа према култури и уметности, друго модернистичком моделу, треће критичким облицима освртања на етаблирани модернизам и четврто се односи на личност, интегритет, концепт и дело једног јединог уметника, који је парадигма индивидуалног деловања у српској и југословенској уметности, а то је Иван Табаковић. Књига је замишљена као отворени систем који треба да буде надограђен туђим интерпретацијама. Она је штиво које треба да отвори нова питања, изазове радозналост или гнев.

Лидија Мереник у уводном делу овог издања, између осталог, пише да „уколико је позиција уметности унутар гвозденог загрљаја политике бивала тежа, утолико је она прибежиште тражила у различитим стратегијама – у активној улози идеолошког барјака, попут соцреализма, у стварању заобилазних стратегија, које су водиле од субверзије до институционализације као у случају високомодернистичког модела, у акцији негирања или критике затеченог стања у случају Медијале, енформела или нове фигурације. Или у супериорном одбацивању да се размишља и ствара у категоријама политичко-идеолошког, као у случају Ивана Табаковића”.

Б. Л.