На исти дан

Крушевац, 14. октобрa, негде крајем осамдесетих: велики празник за ,,царски град” због велелепног гиганта ИМК и прославе дана фабрике. Отац је тамо радио. Сећам се као јуче, сва деца у граду су обожавала тај дан, више него три нове године заједно. На хиљаде родитеља водили су тог дана своју децу на вожњу багерима, виљушкарима, могли смо да стојимо близу џиновских дизалица, да гледамо тенкове прављене за извоз у Ирак. А наши родитељи су изгледали попут дивова. Уздигнуте главе ка заставама са црвеном звездом, поносно су носили своје плаве мантиле. Никаква војна униформа, или костим суперхероја није се могао мерити с плавим радничким мантилом, то нам је подсвесно био симбол напретка и моћи.

Крушевац, 14. октобра 2010: сви масовно ходају у смеру гигантске фабрике. Скоро до њене капије, са већ зарђалим великим словима ИМК 14. октобар. Маса нагло прелази улицу и скреће лево. И данас сви иду на прославу, само много мању и са другачијим циљем.

На отварању маркета Идеа у Крушевцу наставља се масовно окупљање. Замисао је била да се на улазу у велику продавницу постави штанд са бесплатним роштиљем. Унутра су већ насмејане промоторке, касирке и снажни момци из обезбеђења и журка може да почне.

Почела је, чини ми се, мало наопако. Мирис распаљеног ћумура и меса које се чврљило на роштиљу распламсао је масу. Стотине људи се гурало код штанда испред роштиља. Бледа лица роштиљџија, вероватно су указивала на премор, а можда и страх, јер испред њих гомила разгорачених очију чека на свој бесплатни део.

Унутра се улазило без проблема, а двоструко више купаца гурало се и газило унутар рафова, полупразних корпи. Народ у лицу делује изгубљено, тражи нешто. Дим са спољне стране се пробија унутар објекта. Роштиљ се сада осећа свуда.

Пробијам се ка излазу, остављам празну корпу и покушавам да дођем до ваздуха. Врата на улазу затворена, маса попут ове унутра нестрпљиво покушава да уђе. Излазим на врата поред и схватам да је велика тензија између радника обезбеђења и купаца у првом реду. Померам се, галама постаје још јача. Окрећем се и видим место револта и беса. Сви се гурају, вичу, свако зарад свог разлога.

„Дајте народу хлеба и игара!” Осамдесетих, то је на исти дан значило славље. Данас, то је само, чини ми се, српски инат да свако добије оно што мисли да му припада.

 дипломирани  инжењер