Двадесет три дана без телефонских веза

Јуче су ми се, на путу према Липљану, покварила кола; отварам хаубу, чепркам по мотору – ништа; узимам број Кнежевине Монако који, одавно служи на путу за „злу не требало” и схватам да у енклави немам кога да позовем: мајстор Горан, пријатељ Звонко, Бојан у Косову Пољу... никог не могу да добијем. Глуво. Из великог тржног центра, преко пута, излазе три младића и гледају како „поправљам кола”; један од њих ми прети кратким превлачењем прста преко врата, јер је схватио да нисам „њихов”. Вероватно су љути што су „наши”спалили њихову заставу у Ђенови. Безнадежно равнодушан чекам да наиђе неко возило са ПР таблицама, да га зауставим, да ме врати у енклаву, тамо је све близу и лако се човек организује.

Кад неко у мом присуству помене реч телефон, ја добијем напад понижења, сагнем главу, некако се стиснем и бесно ћутим. Шта ми се то дешава, зашто сам овако одвојен од света – као глува кучка, као пањ, као човек без пријатеља, као осуђеник! Коме треба ово моје понижење?

Добро, сабијени смо у гето, сматра се да је неко потрошио наша права на градове, на посао, на фабрике, на спорт, на позориште, слободу од страха... Добро – пристало се на све то, преживело се: нисмо се у позоришту родили, а нисмо ни пета генерација што живи од фабрике, у градове смо банули из села, а страхова никад није мањкало. Све су то, мање-више, безначајне ствари, трице и кучине.. Нама су пре двадесет три дана укинули везе са светом, за осамдесет хиљада људи одједном, без замене – нема више комуникације, нема расељених рођака, нема енклавских пријатеља, нема љубавних порука, не може се добити болница, све везе су пале у воду.

Да су некога другог овако искључили из света починилац би био сурово и праведно кажњен: огласила би се строга и принципијелна међународна заједница, борци за људска права, посредници, невладин сектор, власт и опозиција... Међутим, за око осамдесет хиљада јужноибарских Срба влада потпуно глувило и мртва тишина. Нико од Албанаца, ни у шали, не доводи у питање „државотворне потезе своје власти”, верује се да је ово нормалан вид интеграције у косовско друштво и „нову реалност” која се мора поштовати.

Пословично брижна међународна заједница ћути као заливена, без гласа. Једино се из америчке амбасаде, правог управитељског центра Косова, понекад „пуштају” непроверене вести, да се преговара о „могућим решењима”.

Београд се јавља у виду саопштења и изјава, а и како ће другачије кад нема телефона. Не може се позвати срце Србије; прекинут је сигнал ка срцу Србије; на крвотоку према срцу Србије има неки тромб, неко закречење! Чинимо све што можемо легалним и правним средствима, на терену где нема права. Нико нема снаге да обнавља до изнемоглости мој мали енклавски сигнал, моју једину везу са светом, моју једину везу са лекаром, пријатељима, свакодневним потребама. Нико нема петљу да ми макар на сто метара обезбеди легалну, а сви одлучно тврде да јесте, везу са светом; да уђе у игру са насилницима, да сваки пут сагради оно што су претходно уништили; да осмисли људски, грађански, цивилизовани отпор овој беди и изолацији.

Проблем телефоније није само политички проблем државности самопроглашене Републике Косово. Балкански смутљивци и мафијаши, са свих страна, у ту, за нормални свет, мрачну рупу деценијама улажу огромне своте новца. Ниједан од актуелних правосудних система (Србија, Косово, међународни играчи) није вољан да се упусти у сукоб са овим, како се то популарно каже, „добро организованим, криминалним групама”. Разлози за то су многобројни: интерес (материјални и политички, једном речју, корупција), страх, неспособност, спољни притисци и балканско златно правило посла – не мешај се у свој посао, тако ћеш га дуже радити. Зато ћути и гледај своја посла, може бити и горе.

Остављено је превише нејасног простора, па све може бити и твоје и моје, и наше и њихово, и легално и илегално – једном речју ничије.

Зато је понижење опште и једино наше, ми га више и не примећујемо.

Живојин Ракочевић