Занимљиво, без изненађења

Четрдесети Битеф отворен је у "Сава центру" представом bODY _rEMIX/ gOLDBERG_vARIATIONS, канадске кореографкиње Мари Шуинар, у извођењу њене плесне компаније из Монтреала. Мари Шуинар ради већ готово тридесет година, своју компанију је оформила 1990. године, а иза ње је велики број остварења извођених на сценама широм света.

Дело bODY_rEMIX... настало је као потреба да се испитају могућности и ограничења људског тела, што је заправо идеја која у одређеном степену или временском периоду окупира готово сваког савременог кореографа. Та логична опчињеност телом код Мари Шуинар досеже у bODY_rEMIX највиши ниво, јер је читава представа фокусирана на чисту телесност – сценографије нема, иза играча је само бело платно, костими су такође сведени – трикои који повремено мењају форму и делом се еротизују. Да би боље дочарала немоћ и лимите људског тела, али и у кореографском смислу у великој мери обогатила представу, Шуинар користи различита помагала у виду сценске реквизите – штаке, протезе, дрвене барове, штаке на точковима, скејтбордове... Њиховом употребом она креира чудне форме, занимљиве покрете, али поред физичког, на тај начин дочарава и један општи аспект људске немоћи, константне борбе, лимитираности. Покрети, и када су спутани у металним конструкцијама реквизите, и када су ослобођени, били су одлично укомпоновани са музиком – прелепим Голдберговим варијацијама Ј. С. Баха, у извођењу Глена Гоулда.

Иако спада у савремено плесно остварење bODY_rEMIX балансира на граници неокласичног стила – инсистира се готово током читаве представе на употреби патика за прсте, покрети су често одсечни, у прецизним геометријским шемама, док повремено плесни стил Мари Шуинар постаје ослобођен, тело се разигра а покрети постану мекши. Њени играчи су технички одлично припремљени, њихова тела су гипка, снажна и изражајна.

Међутим, проблем представе bODY_rEMIX постаје јасан већ након првих петнаест минута, а то је недостатак драматуршке нити и неразвијена идеја која стагнира од почетка до краја, па тако пратимо слике које не воде никуда, већ се само смењују и чине низ апстрактних варијација на тему људског тела. А Шуинар нема баш толико богат и оригиналан плесни вокабулар да би могла да одржи високи ниво кореографских секвенци током читаве представе, због чега она повремено запада у периоде празног хода.

У другом делу Шуинар опет има добрих идеја, она користи гласове играча, озвучује их микрофоном, уводи елементе акробатике, металне штаке су сада прикачене на чело, стомак или леђа играча, они их држе у зубима... Понекад делују потресно, понекад гротескно, у сваком случају зачудно, и тај елеменат зачудности је и највећи квалитет ове представе. Недостатак сценографије, бела боја сцене и ортопедска реквизита дају представи атмосферу дехуманизованости и хладноће, из чега се онда кореографкиња повлачи у суптилније и нежније делове, испуњене благо еротизованом игром. Људско тело које се мучи, али и ужива. Покрети крећу из карлице као рефлекс нагона и жеље.