Zanimljivo, bez iznenađenja

Četrdeseti Bitef otvoren je u "Sava centru" predstavom bODY _rEMIX/ gOLDBERG_vARIATIONS, kanadske koreografkinje Mari Šuinar, u izvođenju njene plesne kompanije iz Montreala. Mari Šuinar radi već gotovo trideset godina, svoju kompaniju je oformila 1990. godine, a iza nje je veliki broj ostvarenja izvođenih na scenama širom sveta.

Delo bODY_rEMIX... nastalo je kao potreba da se ispitaju mogućnosti i ograničenja ljudskog tela, što je zapravo ideja koja u određenom stepenu ili vremenskom periodu okupira gotovo svakog savremenog koreografa. Ta logična opčinjenost telom kod Mari Šuinar doseže u bODY_rEMIX najviši nivo, jer je čitava predstava fokusirana na čistu telesnost – scenografije nema, iza igrača je samo belo platno, kostimi su takođe svedeni – trikoi koji povremeno menjaju formu i delom se erotizuju. Da bi bolje dočarala nemoć i limite ljudskog tela, ali i u koreografskom smislu u velikoj meri obogatila predstavu, Šuinar koristi različita pomagala u vidu scenske rekvizite – štake, proteze, drvene barove, štake na točkovima, skejtbordove... Njihovom upotrebom ona kreira čudne forme, zanimljive pokrete, ali pored fizičkog, na taj način dočarava i jedan opšti aspekt ljudske nemoći, konstantne borbe, limitiranosti. Pokreti, i kada su sputani u metalnim konstrukcijama rekvizite, i kada su oslobođeni, bili su odlično ukomponovani sa muzikom – prelepim Goldbergovim varijacijama J. S. Baha, u izvođenju Glena Goulda.

Iako spada u savremeno plesno ostvarenje bODY_rEMIX balansira na granici neoklasičnog stila – insistira se gotovo tokom čitave predstave na upotrebi patika za prste, pokreti su često odsečni, u preciznim geometrijskim šemama, dok povremeno plesni stil Mari Šuinar postaje oslobođen, telo se razigra a pokreti postanu mekši. Njeni igrači su tehnički odlično pripremljeni, njihova tela su gipka, snažna i izražajna.

Međutim, problem predstave bODY_rEMIX postaje jasan već nakon prvih petnaest minuta, a to je nedostatak dramaturške niti i nerazvijena ideja koja stagnira od početka do kraja, pa tako pratimo slike koje ne vode nikuda, već se samo smenjuju i čine niz apstraktnih varijacija na temu ljudskog tela. A Šuinar nema baš toliko bogat i originalan plesni vokabular da bi mogla da održi visoki nivo koreografskih sekvenci tokom čitave predstave, zbog čega ona povremeno zapada u periode praznog hoda.

U drugom delu Šuinar opet ima dobrih ideja, ona koristi glasove igrača, ozvučuje ih mikrofonom, uvodi elemente akrobatike, metalne štake su sada prikačene na čelo, stomak ili leđa igrača, oni ih drže u zubima... Ponekad deluju potresno, ponekad groteskno, u svakom slučaju začudno, i taj elemenat začudnosti je i najveći kvalitet ove predstave. Nedostatak scenografije, bela boja scene i ortopedska rekvizita daju predstavi atmosferu dehumanizovanosti i hladnoće, iz čega se onda koreografkinja povlači u suptilnije i nežnije delove, ispunjene blago erotizovanom igrom. Ljudsko telo koje se muči, ali i uživa. Pokreti kreću iz karlice kao refleks nagona i želje.