Затварање вентила

Вероватно да читаоци „Погледа” све више саосећају са ауторима који у својим колумнама циклично обрађују мање-више исте теме, од Хага до Брисела преко Косова са неизбежним изливима насиља хулигана у Београду, у земљи у којој се све теже живи. Наравно, предуслов је да читаоци успеју да пронађу „Погледе”, који су се добро сакрили између ТВ програма и читуља пошто су склоњени са првих политичких страница. Вероватно и најдобронамернији уредници схватају да и критика треба да има одређену меру, макар квантитативну. Признајем, и мени је некад тешко да будем поред онога који стално критикује нешто па макар био и по хиљаду пута у праву. Зато и није чудно да се, ако се узму колумне из ове рубрике пре годину дана кад је убијен Брис Татон, схвати да је ондашња дебата нажалост актуелна колико и данас. Теме се врте укруг а корени проблема се не решавају.

Наш спорт, нарочито фудбал, је место где се преплићу политика, бизнис, криминал, медији и наравно младост ове земље. Такође, у спорту смо веома дуго гледали начин како да поправимо своју слику у свету па су онда наши спортисти били наши „успешни” амбасадори, али смо ипак далеко познатији по нашим навијачима него по спортистима. И то је, током година у којима држава није успела да се избори са хулиганима, прерасло у озбиљан међународни проблем који ствара непријатан контекст у коме се разговара о Србији, што у ЕУ, што негде другде.

Зашто се нисмо помакли даље од онога што се десило поменутом Брису Татону? Зашто нису сви одговорни за ово убиство још похапшени, зашто се суђење срамно споро развлачи (а да и не питамо при том уопште зашто је стање у судству такво какво јесте)? Зашто су на крају политичари и даље у управама фудбалских клубова, да ли је и то можда део коалиционог договора о „расподели одговорности”? Неаргументована је теза политичара који су остварили свој дечачки сан да воде клуб који воле, да је боље да то буду они него криминалци. Иако им је умеће замене теза предуслов бављења политиком, тешко је разумети како је могуће да министар енергетике у Влади Србије руководи СД Црвена звезда, да други политичари што из његове што из других странака седе у управама Звезде и Партизана а да у њиховим органима управљања седе особе које су „од раније познате полицији”, са више кривичних пријава и они који су водили срамне догађаје из Ђенове. Претпоставка невиности је смешан начин објашњавања њиховог присуства у управама клубова.

Изгледа да је скоро немогућа мисија натерати наше политичаре да уведу ред у спорт тако што би после десет година чекања напокон донели закон о спорту и јавно спровели приватизацију клубова. Зато је стање такво какво и јесте. Корен проблема је у коришћењу спорта за политички маркетинг који онда постаје терен за екстремне националистичке организације. Уколико прочитате саопштења нашег најтрофејнијег фудбалског клуба у последњих годину-две мислим да их нећете моћи разликовати од памфлета неке политичке странке из деведесетих.

Свему томе треба додати окружење у којем расту млади, стање просвете и општу економску ситуацију и схватићете да је фудбалско хулиганство идеалан издувни вентил за свакакве врсте насилних појава. Међутим, не можете укинути вентил јер није он проблем и тек ће бити ако се затвори па дође до још веће експлозије. Проблем је у разлозима прегрејавања на које држава још није дала одговор. Није решење у томе што ће се драстично променити кривично законодавство по коме ће се притвор пре оптужног предлога продужити са осам на тридесет дана. То ће створити више проблема него користи јер ће довести до тога да се притвор, који је само једна процесна мера, користи као казна. Уосталом, тренутно у ЦЗ-у који је предвиђен за 600 борави више од 1.000 особа у притвору. Не може се само репресијом ништа суштински променити.

Редослед правих и потребних озбиљних потеза би био: доношење закона о спорту и приватизација клубова, забрана екстремних организација и процесуирање њихових вођа, са увођењем мера забране посећивања спортских скупова осуђеним изгредницима и забране посећивања спортских скупова малолетницима без пратње пунолетне особе. Надам се да неће бити потребно да се још нешто нежељено деси да се схвати неопходност ових корака.

директор Центра за нову политику