Из земље без крава

Пио сам ових дана млеко Landmilch. Увозно. Ја разумем да једем увозни кикирики, али сам збуњен што пијем ето сад увозно млеко.

Крава смо имали одувек. И моја баба, врло сиромашна, држала је краву и запајала нас, кад јој дођемо, свеже помуженим млеком. Оно је пенушаво и деликатесно! Сада, ево 2010. на опште згражање, сазнајемо да у Србији нема довољно нашег млека.

Јављају да је наша говедарска фарма „Златица”, са хиљаду грла најексклузивније пасмине света „црвени холштајн”, поклана и претворена у саламе и кобасице. Сад тамо има још 50 грла! Али изгледа да до тога није дошло због државне кризе крава, јер како чујем њу је најпре откупио један велики месар. То је као оно кад би метнули у исти чамац курјака и козу. Шта би курјак урадио с козом: преклао би је.

Голему средњобанатску фарму крава продали су једном од четворице браће тајкуна. Тај се није тамо појавио, био је невидљиви газда. Уз њу је продато и 12.000 хектара најплодније земље на свету. У мом родном селу Мокрину имали су фарму са 300 грла. То је купио један млади Београђанин. Фарма више не постоји. Драгоцени генетски материјал је пропао.

Да није све у злонамерним растрошним купцима добара, види се по томе што је мокринску свињогојску фарму купио један предузетник. Тамо је сад 15.000 грла. Процват! Од пет некадашњих радника, газда плаћа садашњих двадесетпеторо. И то све са доприносима.

Очевидно, свиње се брже размножавају. За годину дана, после шест плус четири месеца, свињски накот се удвостручи... За обнову говеђег фонда треба чекати скоро три године. Зато је помор говеда раван елементарној катастрофи. Слушао сам узнемирене сточаре како се питају: коме је у интересу био помор говеда и усахнуће вимена с млеком? Слушајући ове присталице теорије завере, сазнам да они мисле да је намерни циљ, Нечији, а Чији не знамо, био да се доведе држава до потребе увоза млека у праху, страног млека, страних јунади. То би, кажу, одговарало само увозницима, трговцима, од којих многе називамо тајкунима.

Ја не знам да ли је то истина. Али сам сазнао да би уместо наших покланих говеда и јунади, чија је цена око 60.000 динара, требало, ако хоћемо обнову говеђег фонда, куповати увозна грла по цени од 2.000 евра. У тим разликама цена слуте се и грандиозни, масни профити за касту трговаца.

Лично сумњам у сваку теорију завере. Мислим да је напросто код нас, из страха од инфлације дошло до ограничавања цене млека. Говедарима се све мање исплаћивало да добијају 21 или 22 динара по литри. Чак им се није исплаћивало ни 26-27 динара по литри. Па су своје краве излиферовали кланицама. Значи – за уложен новац говедар није добијао натраг ни онолико колико је дао. Он дакле није више био на тржишту, него се нашао на танком леду.

Обично се каже: што држава нешто не предузме? Шта? Гледао сам филм о раду белгијске државе. Министарство пољопривреде шаље трочлану комисију стручњака у дом белгијског сељака. Он је наследио од дедова једну шталу, а сада хоће да адаптира све шупе и магазе у нове шталске просторије. Враћају се у собу која личи на собе свих наших и светских сељака. Он излаже свој финансијски капацитет са сто или две стотине будућих крава. Потписује се уговор о кредиту. С тим што није опасни кредит добијен од банке, него је нешто под заштитом државе. Не знам да ли наша држава може да чини такве протекционистичке мере? Можда је Белгија као бивша колонијална сила, несравњено богатија, па је њеној држави лакше да уводи протекционизам у аграру.

Знао сам у Мокрину породицу произвођача најбољег сира (седам пута премирани златом на Новосадском сајму), Терзиће. Имали су лане 12 крава. Данас имају шест, али и шест младих које ускоро постају млекуље. Бојка Плавшић, власница млекаре „Салашарски сир”, има фарму говеда у Иђошу.

Пре пет година имала је 40 крава, сада 80. „Сваких пет година чопор се удвостручи”. Њен је снабдевач млеком Цветко Кришан. Он има сталност уговора и поверење у раду с млекаром. Зато његов запат сеже чак и до 200 грла.

Мокрин као да не зна за кризу млека. Председник МЗ Горан Думитров каже да сад у селу има 1000 крава. А краве су, по сазнању Саве Терзића, кланици продали само чланови око стотину беземљашких породица које су имале по једно грло. То су добиле као отпремнину растуром запослења. Прави „паори” се не растају од крава.

Криза млека је општедржавна. Од беле суше је чувају трдокорни, традиционални сељаци, прави сељаци. Не волим дан у коме би прави сељаци са малим поседима ишчезли. То није будућност. Тајкунима са 34.000 хектара земље ово велим у брк.