По инспирацију у Студеницу

Хиљаде књига је припремано и штампано протеклих недеља – брзо, брже, само да буду завршене за сајам, 55. по реду, који почиње сутра. И Растко Ћирић, професор на Академији за примењену уметност, иначе специјалиста за (леп) изглед књиге, имао је посла истим поводом. Он се бавио познатом бајком Баш Челик са текстом на енглеском, на необичан начин, али је био расположен да нам исприча причу о томе како се прави, ето, баш таква књига.

– Задатак није можда на почетку био необичан, осим ако се не узме у обзир да сам ја одлучио да га необично решим. Сваком раду приступам изнова, размишљам која би техника била најпримеренија теми, па су тако илустрације за „Баш Челик” који је припремљен за предстојећи Сајам књига рађене акварелом и меком оловком. Намерно сам избегао компјутер, јер мислим да захваљујући њему уметници добијају стерилне, хладне радове, без душе. Мислим да се људи превише ослањају на посебне ефекте које може рачунар да им пружи тако да сам применио традиционалну технику. Све илустрације су формата А3. Тимоти Џон Бајфорд је превео текст на енглески језик и ово издање „Инглиш бука” ће бити промовисано на Сајмукњига 29. октобра – објашњава Ћирић.

Наш саговорник додаје да је Бајфорд оставио наслов Баш Челик (Bash Tchelik) и у једној фусноти објаснио да би буквални превод био „Рили стил”, што звучи без везе. „Баш” је заправо остављено да буде као неки „ударац” а оно остављено име на енглеском звучи некако опасно, с тим што подсећам, каже професор Ћирић, да су заправо све речи ту турске и да „баш” значи дословно „велика”, попут Баш-чаршије, рецимо.

– Бајфорд и ја нисмо радили заједно. Он је превео текст на енглески и предао га издавачу а онда су мене позвали да илуструјем – признаје Ћирић.

Колико је трајало илустровање, питамо искусног цртача.

– Радио сам током лета, за месец дана сам морао све да завршим јер је рок био тесан. Цртеже сам урадио инспирисан оним што ме је окруживало у Студеници где сам боравио крајем јула у конацима, у друштву супруге. Неке детаље сам видео, памтио, цртао детаље архитектуре. Желео сам да цртежи за „Баш Челик” имају призвук српског средњег века, јер су и главни јунак и оно што му се догађало наша средњовековна тема. Студеницу сам случајно одабрао јер сам морао негде да се изолујем будући да у Београду стално звоне телефони и не бих могао да се концентришем на цртање – сећа се наш саговорник.

Нитне на корицама требало би да дочарају стару ковану књигу јер су они најстарији примерци били опточени металом да што дуже потрају, сазнајемо од Растка Ћирића.

– Често су и књиге биле везиване ланцима за постоља или полице библиотеке. Биле су драгоцене па власник није желео да рескира да их неко однесе. То има везе са Баш Челиком који је био везан ланцима у подруму па сам зато желео да књига има неки „окован изглед”, са металним додацима. На корицама су металне апликације да би први утисак о књизи био као да је израђена од метала. Следећа, заправо трећа страна, заправо је насловна и она оставља утисак старог металног слога. Али, и као подсећање на време када је оловним словима штампан текст и потом учвршћиван металним стезачима – стављан у окове, рамове – објашњава Ћирић баш све детаљно.

– Прича о Баш Челику није нова, многи су илустровали храброг главног јунака, попут Петра Меселчџије, Лобачева који је то радио у форми стрипа. И моја мајка Ида шездесетих година прошлог века је цртала Челика, ја се нисам угледао на њих – уверава Ћирић. – Замишљено је да књига буде необична, да корице буду са металом. Намењена је одраслима, чак је и захтев директорке Лисе Браун из „Инглиш бука” био да не изгледа као дечја књига, него да је одрасли купе себи и читају најмлађима.

Признаје да није дуго радио илустрације на задати текст као током сарадње са „Инглиш буком”, која је била врло пријатна. Задовољан је и Ћирић, а и издавач, који је посао поверио врло искусном уметнику.

– Рачунам да сам прву професионалну илустрацију урадио као гимназијалац за „Полетарац” Душка Радовића, између 1973. и 1975. године. Моји родитељи су били графичари, мајка Ида баш дечји илустратор, па је логично да сам то гледао и упијао од детињства гледајући како се то све ради. Она је радила за многе издаваче а ја сам јој прошле године приредио ретроспективу у Музеју примењене уметности јер је умрла пре три године – истиче овај стваралац.

Ћирићева „Сваштара” је изашла пре пет година и у њој су, каже, сакупљени његови радови од раног детињства до 50. рођендана.

– Ту се може пратити развитак мог рукописа, теме које су ме занимале, шта се дешавало када сам почео да се бавим анимацијом паралелно са илустрацијом... – подсећа се Ћирић.

Уписао је Академију за примењену уметност, исту ону на којој сада на четвртој години предаје предмете илустрација и анимација на одсеку Примењена графика. Њему је некада предмет графика књиге предавао Богдан Кршић, који је прошле године преминуо. Он је основао тај атеље за књигу, некад се то звало катедра, данас одсек а њега је наследио Југослав Влаховић – нас двојица данас предајемо заједно. Иначе, за дипломски рад Растко Ћирић је урадио Болске фјабе и гочице (кратке бајке и шаљиве причице из тог места) и на неки начин та књига је, признаје Чирић, наговестила „Але и бауке”, које су издате 1989. Књига је великог формата на 400 страна.

– Прва књига коју сам урадио била је збирка песама Десанке Максимовић коју је издао „Вајат” и то је прва књига коју сам илустровао. Осамдесете или осамдесет прве... Урадио сам их колажно, разне делове неких чипки сам секао из маминих часописа и доцртавао. Замислите птицу а реп се наставља у неку раскошну чипку – наводи професор.

Којом техником се радило некада, којом данас, питамо саговорника.

– То се никад не зна, нема правила. Сам бирам и тему и идеју, бирам технику и стил рада у зависности од природе посла и теме... Немам фазе као Пикасо, плава, сива – смеје се уметник.

Гледа ли прво илустрацију или текст када отвори неку нову књигу, покушавамо да докучимо има ли професионалну навику или ману наш саговорник.

– Кад отворите књигу не можете да је прочитате за пет секунди, то је јасно. Не знате садржај, гледате форму, илустрације, осим ако није књига коју сте већ читали попут „Хамлета”, рецимо. Тајна је у синтези садржаја и форме, оног што се прима умом и чулима. Са штампарима је посебно тешко, али ја имам једног свог коме верујем бескрајно и лепо сарађујемо – напомиње Растко Ћирић

Рајна Поповић