Снажна женска рука

Многи филмски аутори, најчешће у љутњи, а понекад и у шали, кажу да су склони тврдњи да је неопходно да сваки филмски критичар бар једном у животу створи филм. Тако би лично искусио све стваралачке муке и, на основу сопственог искуства, касније постао благонаклонији спрам сложеног и компликованог процеса настанка филмског дела.

Београдски филмски критичар Ненад Дукић добровољно је решио да им услиши жеље, па је после вишедеценијских оштрих критичких нота, чини се помало наивно али упорно и истрајно, ушао у „круг пакла”. У последњих шест година и те како је искусио све стваралачке муке, идејно иницирајући и бавећи се продукцијом петоделног омнибус филма у чијој је производњи финансијски учествовало пет жена, шест земаља (чак пет из бивше Југославије) и европски фонд Еуримаж.

Резултат ове „критичарске патње” сада је већ познат. Омнибус филм „Неке друге приче” у режији Ивоне Јуке (Хрватска), Ане Марије Роси (Србија), Инес Тановић (БиХ), Марије Џиџеве (Македонија) и Хане Слак (Словенија), настао према Дукићевој идеји и концепту, један је од најпозиванијих филмова на домаће и светске фестивале, где наилази на веома добар и искрен пријем код публике.

Као целина, „Неке друге приче” оставља (за многе изненађујуће) снажан утисак озбиљно промишљеног ауторског филма, са јасним, а вишеструким везивним ткивом између пет идејно и естетски различитих филмова. Пет редитељки из бивших југословенских република, успешно су одговориле на задати, обједињујући мотив филма – мајчинство и трудноћа. Тај иницијални мотив је код сваке од њих изазвао различите асоцијације и произвео различите теме, али је суштинско то да је свакој ауторки пошло за руком да створи и прилично јасну слику тренутног стања друштва из којег потиче и у којем бивствује.

Пет филмова унутар јединствене целине нису, међутим, подједнаког квалитета. Хрватска, уједно и уводна прича, превише је директна, нимало суздржана у изразу и у начину вођења. У жељи да досегне висине артистичке форме, Ивона Јука је прекорачила границе и отишла у артифицијелно, у причи о нервно лабилној сликарки која у својој утроби носи близанце од којих је једно дете са Дауновим синдромом.

Српска прича Ане Марије Роси драматуршки је добро вођена, има искристалисани мотив освете и глумачки је издашна. Наташа Нинковић – као трудна жена којој су управо убили мужа, и Сергеј Трифуновић – као лежерни београдски криминалац, мужевљев убица, смештени кревет до кревета у Ургентном центру у новогодишњој ноћи, подарили су дубоко искрене и зато веома уверљиве глумачке перформансе, које је Росијева својим редитељским поступком ставила у изванредан баланс.

Босанска прича Инес Тановић хвата на емоцију, али више ону која се рађа у другом плану, тамо где су родитељи (Емир Хаџихафисбеговић и Јасна Орнела Бери) главног јунака – младића Хариса (Феђа Штукан), заљубљеног у холандску представницу УН-а у Сарајеву, која од њега крије да је трудна и спремна на одлазак у нову мисију. Тановићева је успела да избегне замке претеране сентименталности или патетике и зато њен филм одише искреношћу.

Македонска прича редитељке Марије Џиџеве (према сценарију јединог мушког аутора у женском омнибусу – Ђорђа Ставреског) најједноставнија је, сва је на прву лопту, али је ауторки пошло за руком да врло отворено и директно говори о проблемима живота у родној земљи кроз причу о младој мајци – наркоманки којој на силу покушавају да узму дете и дају га на усвајање.

Словеначка прича је најсинематичнија у изразу, више симболичка него наративна, иронична и духовита, изазовна – јер прича о часној сестри Магдалени (изванредна Луција Шербеџија) која је пожелела дете безгрешним зачећем – вештачком оплодњом... Јасно је да је редитељка Хана Слак најискуснија и знањем најопремљенија. Њен филм на веома вешт начин отвара и питање места и статуса земаља бивше Југославије у ЕУ у којој не цветају руже већ отуђење, незапосленост и глад. Као таква, словеначка прича се и логички наметнула као изврстан закључак на све теме отворене у филму „Неке друге приче”, који у сусрету са публиком остварује врло добру комуникацију.