Мреже и ланци љубавног говора

У загушљив фоаје "Звездара театра" ушли смо из кише, мокри, начети, полураздражени, не особито орни за љубавну игру у коју нас, у препуној дворани – душегупци, са готово пола сата закашњења, уводи представа Новосибирског академског театра младих "Глобус" "Двострука непостојаност" француског класика Маривоа, у режији Дмитри Черњакова.
Љубав, велика, крупна реч, пуна, па празна, заводљива, заносна, слатка, горка, отровна, нежна и млада, тврђа од камена, вечна, кратковека, истинска и притворна, порочна, предавна, више него двоструко непостојана, јача од смрти и слабија од слабости. Колико ли је само игара започела, мрежа исплела, замки поставила, невероватних и чудовишних обрта засновала, истакла. Колико ли је маште и речи, о сузама да не говорим, на љубав утрошено. У ухо, у ветар, у срце и душу, у крв и месо утиснуто. Има ли нечег слабијег, а моћнијег на овом црном свету што је тако лако, полетно, крилато, и као олово, и задња мисао, тешко, нечег тако небесног и убитачно земаљског, нечег тако горљивог и говорљивог, и нечег што те сапиње и без речи оставља? Има ли нечег тако потресно искреног, и нечег што те безочно излаже ризику и опасности подвале, манипулације, преступа, казне? Најзад, има ли нечег што дубље увире и извире из позоришта и глуме од љубави. Небројени су љубавни дарови, али ни опасности којима нас ова физиолошка и душевна енергија излаже нису мање, ни ређе. Једна од њих је животна и уметничка, позоришна баналност!

Дмитри Черњаков није ни толико млад, нити је редитељ без искуства да не би био свестан ове опасности. Уважавајући у основи границе доба и стила у којем је дело настало, Черњаков и ансамбл театра "Глобус" настојали су да из малога, из ничега, направе нешто, то јест да љубавну игру и интригу, стари и вечни сиже, учине зачудним, да гледаоца увере да нешто као љубавну размену гледају по први пут! Све је од давнина али, ипак, игру у Новосибирску играју млади, нови људи, па је усвајају и тумаче на свој начин, позајмљујући јој свој дух, хумор, разумевање, умеће љубави, љубавне игре и говора.

Обично се говори, претпоставља, или има у виду љубав као стил, реторика, форма, писмо. Њој се супротставља нека русоовска представа о природним бићима, природној љубави, језику, говору. Тако је, углавном, и у представи Дмитрија Черњакова. Љубав ни овде није "гола", ни огољена. Она не понавља, не рекреира давни ритуал, већ на његовим остацима, крхотинама и додацима, компонује сопствену телесну и вербалну мрежу освајања, завођења, навођења, обезоружавања, наговарања, удварања у којој се заплиће и отплиће љубавна трампа на нивоу дворског и моћног, и народског, простодушног. Одавно је уочена сличност између љубавног и ратничког речника. На овој тактици и стратегији на којој се воде и љубав и рат, или освајају жене и тврђаве, гради се и представа Дмитри Черњакова.

Прво ход. Како прићи жени, особи, или предмету освајања. Како додирнути и дирнути лепу Силвију, ући јој у очи, у уши, у срце, у душу. Водоскоци, водопади речи. Теку реке, теку реке, теку речи, теку речи, упорно, монотоно, удворне и претеће, убитачно, али на разне начине, у мноштву емотивних варијација, инсистирајући на истом. Ако не успевате силом, покушајте из подвале, милом, добротом, подиђите. Обећавајте љубав, пријатељство, благо, куле и градове. Брут је частан човек, али... Можда је љубав Силвије и Арлекина права ствар, али ово "можда" игру прави, и игру квари! У љубави је Кварииграч незамењив. Племенита емоција, или добра реч, сва врата отвара, зар не! Представа је ова мајсторија прилажења човека човеку, освајања као моћи, или додворавања, обиље речи, модулација, интонација, додира, покрета и гестова који рибу нагоне, наводе у вашу мрежу. Очигледно је царство обмане просторно и богато, неисцрпно, готово. Редитељски коментар један вештачки свет узнесене реторичке – структуре претвара у духовит, виспрен игроказ емотивне разуђености, покретљивости, флексибилности, вишезначности. Нешто већ сиромашно се, позориштаријом, оживљава, обогаћује.

Љубав никад није само говор, али ни само нагон, физиологија, крв и тело, већ, како нас и представа театра "Глобус" уверава, њихова неисцрпна међусобна игра. Од тела ка речи, од речи ка телу, од срца ка стомаку, од стомака ка срцу, од стила до природе, натраг и испочетка. Игра спонтане и задње мисли. Говорне арије, хладне, прегрејане, равнодушне и оптерећене емоцијом, циничне, претеће, удварачке, горке, слаткоречиве. Не знам да ли је осећање заљубљености изашло из моде, али га ова представа оживљава као игру са сценском лепотом и покрићем. Оно што представа театра "Глобус" жели да досегне Барт назива "дијалектом љубавног писма, истовремено прозног (кодираног) и израженог (пуног жеље да искаже жудњу").