Mreže i lanci ljubavnog govora

U zagušljiv foaje "Zvezdara teatra" ušli smo iz kiše, mokri, načeti, polurazdraženi, ne osobito orni za ljubavnu igru u koju nas, u prepunoj dvorani – dušegupci, sa gotovo pola sata zakašnjenja, uvodi predstava Novosibirskog akademskog teatra mladih "Globus" "Dvostruka nepostojanost" francuskog klasika Marivoa, u režiji Dmitri Černjakova.
Ljubav, velika, krupna reč, puna, pa prazna, zavodljiva, zanosna, slatka, gorka, otrovna, nežna i mlada, tvrđa od kamena, večna, kratkoveka, istinska i pritvorna, poročna, predavna, više nego dvostruko nepostojana, jača od smrti i slabija od slabosti. Koliko li je samo igara započela, mreža isplela, zamki postavila, neverovatnih i čudovišnih obrta zasnovala, istakla. Koliko li je mašte i reči, o suzama da ne govorim, na ljubav utrošeno. U uho, u vetar, u srce i dušu, u krv i meso utisnuto. Ima li nečeg slabijeg, a moćnijeg na ovom crnom svetu što je tako lako, poletno, krilato, i kao olovo, i zadnja misao, teško, nečeg tako nebesnog i ubitačno zemaljskog, nečeg tako gorljivog i govorljivog, i nečeg što te sapinje i bez reči ostavlja? Ima li nečeg tako potresno iskrenog, i nečeg što te bezočno izlaže riziku i opasnosti podvale, manipulacije, prestupa, kazne? Najzad, ima li nečeg što dublje uvire i izvire iz pozorišta i glume od ljubavi. Nebrojeni su ljubavni darovi, ali ni opasnosti kojima nas ova fiziološka i duševna energija izlaže nisu manje, ni ređe. Jedna od njih je životna i umetnička, pozorišna banalnost!

Dmitri Černjakov nije ni toliko mlad, niti je reditelj bez iskustva da ne bi bio svestan ove opasnosti. Uvažavajući u osnovi granice doba i stila u kojem je delo nastalo, Černjakov i ansambl teatra "Globus" nastojali su da iz maloga, iz ničega, naprave nešto, to jest da ljubavnu igru i intrigu, stari i večni siže, učine začudnim, da gledaoca uvere da nešto kao ljubavnu razmenu gledaju po prvi put! Sve je od davnina ali, ipak, igru u Novosibirsku igraju mladi, novi ljudi, pa je usvajaju i tumače na svoj način, pozajmljujući joj svoj duh, humor, razumevanje, umeće ljubavi, ljubavne igre i govora.

Obično se govori, pretpostavlja, ili ima u vidu ljubav kao stil, retorika, forma, pismo. Njoj se suprotstavlja neka rusoovska predstava o prirodnim bićima, prirodnoj ljubavi, jeziku, govoru. Tako je, uglavnom, i u predstavi Dmitrija Černjakova. Ljubav ni ovde nije "gola", ni ogoljena. Ona ne ponavlja, ne rekreira davni ritual, već na njegovim ostacima, krhotinama i dodacima, komponuje sopstvenu telesnu i verbalnu mrežu osvajanja, zavođenja, navođenja, obezoružavanja, nagovaranja, udvaranja u kojoj se zapliće i otpliće ljubavna trampa na nivou dvorskog i moćnog, i narodskog, prostodušnog. Odavno je uočena sličnost između ljubavnog i ratničkog rečnika. Na ovoj taktici i strategiji na kojoj se vode i ljubav i rat, ili osvajaju žene i tvrđave, gradi se i predstava Dmitri Černjakova.

Prvo hod. Kako prići ženi, osobi, ili predmetu osvajanja. Kako dodirnuti i dirnuti lepu Silviju, ući joj u oči, u uši, u srce, u dušu. Vodoskoci, vodopadi reči. Teku reke, teku reke, teku reči, teku reči, uporno, monotono, udvorne i preteće, ubitačno, ali na razne načine, u mnoštvu emotivnih varijacija, insistirajući na istom. Ako ne uspevate silom, pokušajte iz podvale, milom, dobrotom, podiđite. Obećavajte ljubav, prijateljstvo, blago, kule i gradove. Brut je častan čovek, ali... Možda je ljubav Silvije i Arlekina prava stvar, ali ovo "možda" igru pravi, i igru kvari! U ljubavi je Kvariigrač nezamenjiv. Plemenita emocija, ili dobra reč, sva vrata otvara, zar ne! Predstava je ova majstorija prilaženja čoveka čoveku, osvajanja kao moći, ili dodvoravanja, obilje reči, modulacija, intonacija, dodira, pokreta i gestova koji ribu nagone, navode u vašu mrežu. Očigledno je carstvo obmane prostorno i bogato, neiscrpno, gotovo. Rediteljski komentar jedan veštački svet uznesene retoričke – strukture pretvara u duhovit, vispren igrokaz emotivne razuđenosti, pokretljivosti, fleksibilnosti, višeznačnosti. Nešto već siromašno se, pozorištarijom, oživljava, obogaćuje.

Ljubav nikad nije samo govor, ali ni samo nagon, fiziologija, krv i telo, već, kako nas i predstava teatra "Globus" uverava, njihova neiscrpna međusobna igra. Od tela ka reči, od reči ka telu, od srca ka stomaku, od stomaka ka srcu, od stila do prirode, natrag i ispočetka. Igra spontane i zadnje misli. Govorne arije, hladne, pregrejane, ravnodušne i opterećene emocijom, cinične, preteće, udvaračke, gorke, slatkorečive. Ne znam da li je osećanje zaljubljenosti izašlo iz mode, ali ga ova predstava oživljava kao igru sa scenskom lepotom i pokrićem. Ono što predstava teatra "Globus" želi da dosegne Bart naziva "dijalektom ljubavnog pisma, istovremeno proznog (kodiranog) i izraženog (punog želje da iskaže žudnju").