Што је могуће више бесмртних векова

Замишљам да ће једнога дана докони књижевни биографи писати отприлике овакву белешку:

Живот Јелене Ленголд личио је на све осим на живот једног писца, био је то прилично досадњикав и ординаран живот у коме је све било тако предвидљиво и као из уџбеника о бесмисленим животима, каквих има на милионе, била је лепушкаста као девојчица, никада, међутим, није знала шта би тачно са тиме учинила, поседовала је прилично безличне родитеље који су се, наравно, развели, али на сву срећу тек након што су је довели у велики град, студирала је неки безвезни факултет који је, наравно, није занимао, заљубљивала се у све живо, у мушкарце, жене, мачке, псе, зечеве, папагаје, професоре, песнике, удавала се, како је и ред, два пута, овај други муж показао се као нешто бољи, али тешко је разликовати једног мужа од другог, све вам то на крају испадне на исто, држала је дијету целог живота, без видљивих резултата, извадила је крајнике и жучне каменчиће, спремала је добре пите, сарме и остале ствари са холестеролом, дочекала је старост са приличном равнодушношћу, била је трагично лишена сујете, амбиције и жеље да се наметне било коме и било где, слутимо да се њен „бурни” живот одвијао понајвише у сновима и у машти, јер негде се, ваљда, морао одвијати, иначе нам уопште није јасно како је, зашто и поводом чега та, по свему, просечна жена написала оних неколико књига, које на све личе, само не на њу.

И ту, отприлике, на крају те белешке, долазимо до феномена књиге, који ми никад неће бити јасан, баш као ни феномен сна. Јесу ли наши снови легитимни део нашег живота? Рачунају ли се они у оно што смо искусили? Јесу ли књиге једног писца део његове биографије? Да ли је моја библиографија истовремено и моја биографија? Јер, ако јесте, ја онда баш и нисам сасвим ја, ако схватате шта хоћу да кажем. Надам се да схватате, јер ја не схватам, само осећам да ту мора да има нешто што још није до краја откривено.

Затим се може ићи и даље. Шта је са свим оним књигама које смо прочитали? Постају ли и оне део нашег ја, под условом да смо себе у њима препознали и уткали нешто својих осећања у те странице, листајући их ноћу у кревету, откидајући од одмора? Постају ли тако те туђе библиографије помало и наше биографије? Колико процената Јозефа К., Лејди Четерли, Тома Сојера, Херија Кинаског, Ашенбаха, Холдена Колфилда, Ане Карењине, Мадам Бовари, наставља да живи у мени годинама након што су бесповратно одложени на полице? И колико сви они, заправо, утичу на мој живот? Јер ако утичу, а слутим да је тако, онда још једном морам да закључим да ја нисам баш сасвим ја, већ са сваком таквом књигом нешто од себе дајем њима, а они, заузврат, нешто своје утрапе мени, не питајући ме да ли ми баш то треба.

Има једна добронамерна теорија која каже да на праву књигу наилазите онда кад вам је баш таква књига најпотребнија. Најватренији поборници ове теорије иду у крајност и верују да је довољно отворити било коју књигу на било којој страници и да ћете управо ту наћи одговор на оно питање које вас мучи. Нисам сигурна да је то баш сасвим тако, али сам склона да верујем у то да нисмо већински власници своје судбине, ни ми писци, ни ми читаоци, а богме ни ми литерарни јунаци. Сви смо, наиме, како би се то модерним језиком рекло, умрежени. Сви смо у великом космичком network-у. Умре ли један књижевни јунак насилном смрћу, можда ћу управо због тога исто тако умрети и ја, а разлог томе би се могао распетљавати дуго и досадно на много додатних књижевних страница.

И шта је онда са онима који не читају књиге? Може ли се из свега закључити да они свој живот тако чувају од безбројних огледала која само чекају да им украду душу, или пак живе своје биографије и не знајући за колико тога су ускраћени? Немам прави одговор ни на ово питање. Сваки човек, ваљда, према својој мери, узима од будности и од снова онолико колико уме, може и сме.

Што се мене тиче, ја сам своју меру нашла још давно, схвативши да ћу увек много више живети у нестварном него у стварном, много више у написаним словима него у изговореним речима, много више кроз јунаке својих књига него у свом паралелном, од јавности признатом, животу. Давно сам се, дакле, помирила с тим да живот, за који неки скептици кажу да је један једини који имамо, може на овај начин бити бескрајно много пута умножен и проживљен. А има ли неке јаче и снажније човекове потраге од ове?

И зато, кад читам књигу, или кад је пишем, верујте, култура и све у вези с њом последња је од мојих мотивација. Једино што ме истински одвлачи у овај папирни свет то је тај грозни страх од нестајања, од бескрајног коначног нестајања, и све што радим живећи кроз те силне књиге то је само покушај да у ово мало година проживим што је могуће више бесмртних векова.