Има ли спаса за књигу

Весна Рогановић: Члан 4 нацрта Закона о издаваштву као да сажима стратегију Министарства културе, која тежи да заштити квалитетне књиге од транзиционог хаоса. Да ли је то довољно да се непрофитно издаваштво не препусти деловању огољеног тржишта?

Зоран Хамовић: Имали смо два предлога, из Београда и из Новог Сада. Оба су равноправно третирана у интерној расправи радне групе која је направила овај нацрт закона – проф. Владимир Водинелић, Саша Гајин, Сретен Угричић и ја. Сасвим је природно да се читав простор издаваштва и књиге правно уреди пакетом закона који се односе не само на продукцију књиге, односно издаваштво, већ и на библиотеке, обавезне примерке и стару и ретку библиотечку грађу. Закон о издаваштву одговара на суштинске промене, у три сегмента: међународном, економском и  технолошком, односно техничком. Публикације нису више само књиге, и закон мора бити усмерен ка садржају који се објављује на различитим медијима. Друго, међународни амбијент се променио, сви заиста желимо да Европу доживимо као креативни простор који нема границе, одатле потреба да овај нацрт буде усклађен са европским правним амбијентом. Овај нацрт је подстицајан, а не рестриктиван, афирмише креативност, најквалитетнија издања у области културе.

Весна Рогановић: Шта кажу остали, да ли је подстицајан или не?

Зоран Колунџија: Морамо, ипак, да истакнемо књигу у први план да бисмо код одговорних у земљи развијали свест о књизи. Као што нам се књига у дневном животу губи са листе приоритета и значајних тема у земљи, тако се симболично у члану 3. Закона о издаваштву она губи као неки појам међу свим тим публикацијама, огласима, афишама итд. Једна радна група, у којој је колега Хамовић учествовао, у Министарству културе, закључила је да књиге које имају уметничку, научну и културну вредност у највећој мери нису доступне највећем броју грађана и да изостаје културна мисија издаваштва. У Нацрту се не види довољно како се може још помоћи књизи.

Зоран Хамовић: Те ствари не могу се регулисати законом, ми бисмо хтели, али правници не дају. Закон омогућава да се додатним уредбама лиценцира сваки од издавача који је заинтересован да партиципира у делу који се односи на културу. Имамо преко 10.000 издавача у Србији, јер су многе привредне фирме регистроване и за издаваштво. Циљ нам је да подстичемо оне који стварају културу.

Владислав Бајац: Разумем шта закон не може да регулише и схватио сам да постоје продужене руке овога закона и да је то у ствари циљ целе приче. У овом закону видим излаз из многих ствари које он сам не може да обухвати, реч је о институцији коју покушавамо да оснујемо толике године – центру за књигу Србије. Предвиђено је да он преузме на себе делове обавеза које сада раде Национална библиотека Србије и Министарство културе, институције науке, образовања... Утолико је било добро што смо мало запињали све време, да се то деси, јер иако смо били визионари, имао сам утисак да људи нису разумели о чему је реч. Ми нисмо измишљали топлу воду. Имали смо на уму добар пример Националног центра Грчке који толике године функционише успешно. Ипак, центар за књигу и даље не видим готовим и бојим се да много штошта може да падне у воду ако се појаве препреке.

Гојко Божовић: Значајно је то што се у последње време напокон доносе закони који се односе на културу, после јако дугог периода у коме нисмо имали нових закона у култури, иако се променило неколико политичких гарнитура, после 2000. године. То је, заједно са општим износом буџета за културу, био јасан сигнал да наша политичка елита не мисли много на културу. Нацрт закона о издаваштву је врло концизан, прегледан и јасан.Препознаје реалност, та реалност нам се често не мора свиђати, јер је таква каква јесте. Модеран је по томе што препознаје нове форме и облике издаваштва које су већ ту, међу нама, као што је електронско. Нацрт покушава да даје модерне и боље оквире за бављење издаваштвом и књигом од постојећих, највећим делом бави се препознавањем и успостављањем професионалних стандарда у издаваштву. Имамо једну од најразноврснијих издавачких сцена у Европи, што не мора да буде комплимент упркос томе што волимо разлике: имамо издаваче који су основани као приватни, приватизоване, издаваче којима је приватизација пропала, јавна предузећа која се баве издаваштвом, државне институције које се баве издаваштвом, издаваче који имају хоризонталне и вертикалне повезаности, кад је издавач истовремено и штампар, или је истовремено и дистрибутивни ланац.

Весна Рогановић: Да ли ћете Ви, господине Колунџија, као издавач из Новог Сада, кад буде основан национални центар за књигу, који ће се финансирати и са по три посто од прихода Службеног гласника и Завода за уџбенике, моћи да добијете више „грантова“ за капитална издања?

Зоран Колунџија: Мислим да наш узор за центар за књигу не може да буде Грчка или нека друга земља, него неко наше оригинално решење. У производњи књига далеко смо испред Грчке у деценијама, иако смо сада у катастрофалној позицији као друштво. Данас смо доведени у ситуацију да се министарство бакће са неких 50 или 100 милиона, да ли може или не да обезбеди за књиге. Што је понижење. Не бих био на месту министра кад би ми дали да располажем са 50 милиона за књиге у годину дана. Вртоглаво расту тиражи уџбеника приватних издавача у односу на тираже Завода за уџбенике. Завод ће, могуће, остати без својих реалних прихода да може себе да издржава у року од две године, и која су онда та три посто, не знам. Не знам шта може да буде са јавним предузећем „Службени гласник“. Требало би најпре да се пронађе начин за правично вредновање културних потреба људи у земљи Србији. И ако људима у земљи Србији треба неколико хиљада запослених у позориштима, онда мора да се нађе начин да има пара и за књиге. Наше библиотеке су потпуно нефункционалне јер немају пара да набаве књиге. Џабе нам зграде, грејања, плате и доприноси, када људи немају са чиме да раде. Нема квалитетних књига у библиотекама. Издаваштво је у Србији постало индустрија забаве а није постало индустрија културе, и треба видети како да се сада неке књиге стимулишу а неке не. Да ли сте предвидели да се ЦИП и ИСБН број даље плаћају или не?

Сретен Угричић: Да ли се та услуга наплаћује или не, не регулише се законом. Ми можемо да разговарамо, у смислу да ли је националној библиотеци неопходно да поред онога што добија из буџета проналази и сопствена средства да би могла да испуњава своју мисију, па онда, да ли је оправдано наплаћивати неке услуге, као ЦИП и ИСБН. Морају сви бити свесни да 90 посто материје које се тиче издаваштва регулишу други закони: о предузећима, трговини, порезу, увозу и извозу... Све виталне ствари већ су дефинисане другим законима. Зашто, ипак, доносити посебан закон о издаваштву? Мислим да то има симболичну функцију, да се на јавној друштвеној и културној сцени укаже на значај књиге и издаваштва.

Весна Рогановић: Господин Колунџија каже да Центар за књигу није поуздано финансирати са по три посто прихода од две јавне издавачке куће?

Сретен Угричић: Ја сам и у радној групи био за то, из неког разлога то није прошло у овом предлогу, да по угледу на Закон о кинематографији, наведемо и друге изворе прихода, ванбуџетске, као што су лутрија или такса од провајдера мобилне телефоније, телевизије итд. Зашто би у културној политици наше земље кинематографија имала могућност да се финансира из свих тих извора редовно, а књига не, или књига само из један или два, а не свих пет или шест извора прихода. Али, и Нацрт закона о кинематографији има проблем, управо из тих разлога, да прође као законски предлог. Даље, инструменти спровођења културне политике су, такође, умногоме ванзаконска материја. Рецимо, законска обавеза Министарства културе је да за откуп књига годишње обезбеди два посто од укупног буџета за културу. Можда може, ја нисам сигуран. То Министарство финансија неће одобрити.

Зоран Колунџија: Треба да инсценирамо укупан напад на Министарство културе које је неспособно да обезбеди паре за књиге, да би на седници владе министар казао: „Не знам шта да радим, морате помоћи!“ Како може да буде милијарда евра за ово или за оно, а не може да буде за књиге? Вртимо се око сувише малих пара наоко, у ствари, ако постоји порез на књиге, то је осам посто. По нашој рачуници, прошлогодишњој, минимум се убере милијарду–две динара од ПДВ-а. Нека држава само врати за књиге паре од ПДВ-а на књиге, ништа више! Такође, кроз обавезне примерке које смо непотребно давали годинама по 10 комада, сваке године дајемо држави, односно Народној библиотеци много више пара него што је вредност откупа. И још морамо да платимо ЦИП и ИСБН број, то једноставно није поштено. Затим, на паралелном тржишту књига, на улици продавци узму ПДВ од купца и задрже га за себе а не дају га држави, и ту постоји још потенцијална милијарда динара за књиге. Постоје и други добри закони који се односе на књигу: зашто тржишна инспекција не ради свој посао и не хвата те који продају књиге без икаквог фискалног рачуна? Писали смо као удружење издавача Министарству културе и молили само два ствари: да се договоримо да књига има јединствену цену и да се забрани улична продаја књиге без фискалног рачуна. По нашој рачуници, постоји најмање две милијарде динара од ПДВ-а које треба да се врате у књиге и не треба нам онда никаквих три посто од Завода за уџбенике.

Наташа Марковић: Ових дана прославила сам 22 године како сам потписала прву књигу као издавач. Била сам после Машића, други приватни издавач у Југославији и прва жена издавач у Србији. Издаваштво је једна од ретких области културе која може да се самоиздржава уз малу помоћ државе, која, пак, не помаже, или то стихијно ради. Културна политика се 20 година води од данас до сутра. Овај нацрт више је списак лепих жеља него што даје да се законски уоквири материја. Мени недостају нека мала правила игре: рецимо, да се не може продавати књиге на улици без плаћања ПДВ-а. Ја хоћу да мени држава обезбеди исте пореске услове, као и јединствену цену, па да се онда тркамо.

Сретен Угричић: Све ово што је речено су лепе идеје, али оне не могу бити регулисане законом. Питање ПДВ-а регулише тржишна инспекција, тужилаштво, судство, органи који гоне оне који крше законе итд. Јединствена цена књиге постоји у појединим земљама у региону и Европи, али не као законска материја, то треба да буде је цеховски споразум међу свима вама издавачима да ћете тај принцип у своме раду поштовати. Закон који би то прописао био би антиуставан, јер крши основну слободу тржишта и функционисања на тржишту. То је питање слабости ваше сцене, непостојања једног репрезентативног удружења издавача.

Наташа Марковић: Мени се чини изузетно значајним позиционирање будућег центра за књигу. Али, бојим се, ако целу област која регулише наше послове пребацимо у сто закона, сто служби, сто министарстава, да нам онда данашње приче и данашњи закон неће много помоћи да ова област буде уређена. Хајде да разговарамо о свим заиста болним темама које додирују издаваштво у Србији, о културној политици која је неприхватљива свих ових година. Зато што издавачи који су ближи центрима моћи могу да партиципирају у јавним политикама, али је то онда питање неслободе и неједнаких права која ми издавачи имамо на сцени.

Зоран Хамовић: Може се рећи да културна политика не ваља, али не и да не постоји. Културна политика постоји као врло озбиљна и плод те културне политике је ово што је пред нама Данас имамо потпуно другачији амбијент, али нисмо научили да мислимо у складу са тим амбијентом: у којем је 95 одсто издаваштва у приватним рукама, и ми чак не знамо порекло капитала код појединих власника издавачких кућа. Значи, држава награђује и тиме стимулише програм који неко спроводи и квалитет тог програма. У оквиру културне политике која је актуелна у протекле две године, издаваче ћемо подржавати да се усавршавају и школују, што досад није био случај. Центар за књигу треба да се бави афирмацијом нашег издаваштва и нашег стваралаштва ван граница земље. Поставимо себи питање шта смо имали пре две године, па да видимо шта смо урадили. Да ли је током Године књиге и језика нешто урађено, јесте. Да ли смо се хвалили тиме, нисмо. И нећемо се хвалити. Нећемо говорити многе информације све док не заживе. Стално се инсистира на томе да се финансира издаваштво. Неће више никад бити финансирано, биће награђивано само оно што вреди.

Наставак у следећем Додатку, 30. октобра