Од Ниша зависи судбина шампионата!

Резултати српског рукомета на репрезентативној и клупској сцени у протеклој деценији далеко су од онога што љубитељи овог спорта у нашој земљи желе и очекују. Тим пре што већина овај спорт и даље посматра кроз призму онога што је некада био. А био је, ваља подсетити, једини спорт у некадашњој СФРЈ који је у обе конкуренције донео нашој земљи олимпијска злата, најсјајнија одличја са светских првенстава, титуле клупских првака Европе...

„Повратак на стазе старе славе” је флоскула која се користи већ дуже време у нашем рукомету, а очигледан јаз између реалних могућности и жеља много пута нам је до сада сервирао разочарања. Ипак, добијање организације Европског првенства за рукометаше 2012. и Светског првенства за рукометашице годину дана касније удахнуло је нову наду и енергију. Два велика такмичења у само две године велико су признање за наш рукомет а у исто време можда и последња велика прилика да се потпуно реафирмише и да заузме место које му по много чему припада.

Ово је само један од повода за разговор с Велимиром Марјановићем, који троши свој други председнички мандат у Рукометном савезу Србије. Интервју почињемо питањем шта су главни циљеви Савеза на такмичењима на којима ћемо бити домаћини.

– Од свих општих циљева који сами по себи постављају сви организатори великих такмичења, наш први и основни циљ јесте да се у обе конкуренције домогнемо постоља. Од 2001. наше репрезентације нису освојиле одличја на међународној сцени и сматрам да ће 2012, односно 2013. бити прави тренутак за то. Нисмо случајно одабрали баш ове године да се кандидујемо за домаћина ових такмичења, јер смо темпирали време када ће обе селекције бити зреле за високе домете. Само уколико освојимо медаље организација ових такмичења биће сврсисходна иако нећемо занемарити на остале циљеве. Ту мислим, пре свега, на прилику да се одличном организацијом наметнемо и Европској (ЕХФ) и Светској рукометној федерацији (ИХФ) као поуздан партнер а да из тога проистекне већи утицај у овим организацијама као и број наших људи који ће директно бити укључени у њихов рад.

Какву још корист Савез очекује од ових такмичења?

Ако се изузму неке опште али важне ствари, као што је популаризација рукомета и промоција државе, Савез очекује да кроз ова такмичења знатно прошири свој спонзорски пул и да тако коначно обезбеди један развојни буџет. Вођени искуствима неких претходних домаћина били бисмо задовољни када бисмо остварили директну или индиректну финансијску корист у износу од 1.000.000 евра, што ми нам умногоме помогло да рад Савеза и њених чланица у будућности подигнемо на много виши ниво. Морам да „подвучем“ да већина маркетиншких права припада ЕХФ и ИХФ који од тог, највећег дела колача, самом организатору дају око 400.000, односно 900.000 евра. Наравно да то није ни изблиза довољно за саму организацију такмичења а све не би било могуће без јаке финансијске подршке државе и градова, који су уосталом и највећи добитници, јер кроз ова велика такмичења могу да се и популаришу али и да одлично зараде кроз туризам. То поготово важи у рукомету јер многе репрезентације имају огромну подршку навијача где год играла.

Србија је у кандидатури за Европско првенство 2012. поред Београда, Новог Сада и Вршца навела и Ниш као један од градова домаћина. Првенство почиње за нешто мање од 15 месеци а да радови на новој дворани у овом граду нису почели. Да ли евентуална промена плана може да доведе до неких последица?

Дошли смо у парадоксалну ситуацију да ми морамо да молимо неке градове да се у њима одржи првенство иако је то превасходно њихова корист. Након додатне инспекције ЕХФ, непосредно након добијања организације шампионата 2012, испоставило се да „Чаир“ и након реконструкције не може да задовољи критеријуме. Већ тада је најављена изградња нове дворане – „Цар Константин“. Урађен је пројекат, пронађена локација, добијена и морална и финансијска подршка значајних државних чинилаца, али ни после две године није се мрднуло. Заиста не разумем одлуку челника Ниша да крену у реконструкцију целог комплекса „Чаир“ укључујући и фудбалског стадиона. Тај подухват ће коштати као изградња пола нове дворане, а мислим да су то бачене паре јер, када је дворана у питању, ни после реконструкције неће задовољавати критеријуме за организацију већине ако не и свих великих такмичења. Ушли смо у црвено а ја се и даље надам да ће се првенство одржати и јужно од Београда. За тако нешто неопходно је да изградња крене што пре. У сваком случају ми за 20-так дана са ЕХФ морамо да потпишемо уговор у којем ће бити прецизирани сви детаљи, наравно и градови у којима ће се играти првенство. Надам се да ће ЕХФ имати разумевања уколико нишку групу будемо морали да преместимо негде другде. У најгорем али и надам се и најмање вероватном случају прети нам и одузимање организације шампионата.

Непосредно пошто се постали председник РСС најавили сте врло брзо смањење броја клубова у највишем рангу, модернизацију лиге као и доношење новог Статута. Од тада је прошло више од три године а није се одмакло много.

На почетку сам био за брзе и енергичне промене али сам временом схватио да би то довело до урушавања целог система. Због тога сам одлучио да идемо корак по корак и да покушамо да дођемо до решења консензусом свих чинилаца, а за тако нешто потребно је много више стрпљења и времена. У нашој средини наметање решења је контрапродуктивно без обзира на то шта се намеће. Погледајте само како је прошла вакцинација од новог грипа. У сваком случају сигуран сам да ће од сезоне 2012/2013 клубови такмичити по новом систему такмичења, а да ће редовна Изборна Скупштина РСС, одмах након овог олимпијског циклуса, одржати по новом и модерном Статуту.

РСС је подржао иницијативу многих Савеза да се предлог Закона о спорту што пре нађе у скупштинској процедури. Да ли ће његово усвајање допринети стабилизацији рукометних клубова, који из године у годину тону све дубље?

Српском спорту је неопходан Закон, јер то што тренутно не постоји многи користе као алиби за све и свашта. Такође, најгоре је када нешто функционише у сивој зони, као што је то сада случај с нашим спортом. Само доношење закона мислим да неће само по себи побољшати ситуацију у клубовима и спорту уопште, али ће у сваком случају допринети да се многе ствари разјасне јер ће правила игре бити коначно дефинисана –каже на крају Марјановић.

Ново Бојичић