У Србији 700.000 сиромашних

Борећи се декларативно за богато друштво, Србија све више производи – сиромашне. Богати имају све више, сиромашни имају све мање и – све их је више. То је парадокс српске транзиције који је додатно ескалирао продирањем светске економске кризе на домаћи терен. Расим Љајић је у праву када у интервјуу за „Тему недеље” констатује да лицитирање с бројем сиромашних, заснован на различитим методологијама, није нарочито битан, јер је сваки судар са свакодневним животом, нарочито када се изађе ван београдског атара, довољан да се констатује да је њихов број далеко већи од статистичког.

Око 530.000 људи живи испод границе сиромаштва. То су људи чији су месечни приходи испод црвене линије од 8.022 динара, према подацима званичне Анкете о потрошњи домаћинства, којом се руководи влада када броји припаднике најниже касте српског друштва. Анкета о животном стандарду, међутим, показује да је број сиромашних већи за чак 170.000 и износи више од 700.000.

Како би се пажљивије пратили ефекти финансијске кризе, Републички завод за статистику (РЗС) објавио је податке о сиромаштву за прву половину 2010. године. Подаци Анкете о потрошњи домаћинства за прву половину 2010. године (оне која приказује број сиромашних од око 530.000) показују тенденцију раста броја сиромашних на 8,8 одсто за првих шест месеци ове године, с тим што треба напоменути да је овај податак само прелиминаран и да ће званични поуздани подаци бити доступни тек почетком 2011. године.

Према тим подацима, ове године је осиромашило још 60.000 људи, али када би се сиромаштво обрачунавало према напуштеној Анкети о животном стандарду, број људи који гладује ове године је увећан за чак 100.000.

Али, ако би се број најсиромашнијих мерио према стандардима ЕУ, број сиромашних грађана Србије достиже готово милион људи! Ако је процена РЗС-а да у Србији има 7.306.677 становника, то би значило да је, према европским стандардима, сваки седми грађанин Србије сиромашан.

Наиме, према бриселским статистикама, сиромашни су они који живе испод 60 одсто медијане или, упрошћено речено, то су они који примају мање од 60 одсто просечне плате.

– Када бисмо рачунали по тој методологији, онда би број сиромашних био 13,6 одсто. Треба истаћи да, ако користимо ту линију сиромаштва, у ЕУ је сиромашно око 17 одсто људи. Зато мислим да то није мерљив податак, јер бити сиромашан у Луксембургу није исто што и бити сиромашан у Бугарској или Србији – каже Жарко Шундерић, менаџер Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва, при кабинету потпредседника владе Божидара Ђелића.

Он указује на стални раст броја сиромашних који је забележен 2009. године, када је од 6,1 одсто у 2008. порастао на 6,9 одсто у 2009. години.

– Ако посматрамо четворочлану породицу с двоје деце, испод линије сиромаштва је она која месечно потроши мање од 22.000 динара. Ако као држава хоћемо да размишљамо где да реагујемо, како бисмо помогли сиромашнима, треба да видимо ко су најсиромашнији у Србији. Натпросечно су сиромашна деца до 13 година (9,8 одсто), као и деца од 14 до 18 година (8,4 одсто), затим старији од 65 година без пензије, као и људи који немају завршену основну школу или имају само основну школу. Најбоље стање је у Београду, где је сиромашно 3,8 одсто грађана, као и у Војводини (4,9), а најгоре стање је у централној Србији. Тамо живи 9,3 одсто грађана живи испод линије сиромаштва. Ако живите у централној Србији, ризик да будете сиромашнији је 35 одсто већи у односу на укупну популацију – упозорава Шундерић.

Објашњавајући да први пут од 2000. године имамо растући тренд сиромаштва, који се наставља и у 2010, он тврди да тај скок прати повећање броја незапослености.

– У октобру 2009. године имали смо 16,7 одсто незапослених, док смо већ у априлу ове године, дакле за само шест месеци, забележили скок на 19,2 одсто. Јасно је одакле долази повећање броја сиромашних – констатује наш саговорник.

Анализирајући статистички језик бројки о сиромаштву, саговорник „Политике” који је тачно пре годину дана за наш лист говорио о овој теми, сматра да са 50.000 динара, колико зарађује, живи испод линије достојанства, која се, нажалост нигде званично не приказује. Има две ћерке у основној школи, незапослену супругу, живи као подстанар. Не сме да помисли да децу пошаље на екскурзију, није платио рачуне Инфостану 10 месеци, очекује да ће банке за њим издати потерницу јер је рате за кеш кредит одавно престао да враћа, док му је текући рачун одавно обележен црвеним.

– Нисам могао да замислим какав ручак може да се спреми за 50 динара дневно. Хлеб, вода и остаци поврћа с пијаце које ми поклањају сељаци. Ништа се у мом животу није променило за годину дана, осим што се рачуни гомилају – каже овај кулинарски револуционар који се ближи педесетој.

За њега су званични показатељи којима се дефинише сиромаштво углавном бајка у којој, уместо вука, Црвенкапе, принчева и вештица тумарају бесмислени бројеви, који треба да га утеше да је у плусу. Његов живот се, међутим, одвија у дубокој и неизвесној зони недозвољеног минуса.

Александар Апостоловски