Екскурзија на Антарктик

Роберт Свен, први човек који је пешке прешао Северни и Јужни пол, спрема се за наредну авантуру – да са својим тимом пешке керене са Јужног пола до обале континента, научне базе где ће их сачекати међународни тим љубитеља природе и авантуре. План је и да се на овој експедицији, планираној за идућу годину, користи само чиста енергија, она коју може да произведе сунце или ветар, без употребе плинских боца, на пример. У бази, у групи која ће дочекати Свена и његове сапутнике требало би да се нађу и људи са наших простора. Бар је то жеља једне двадесетшестогодишњакиње, родом из Лучана, која тренутно живи и ради у Београду. Милена Вујичић, каже да ће експедиција кренути са Новог Зеланда одакле ће бродом доћи до Антарктика и ту провести неколико дана, упознајући се са лепотама овог необичног континента, али и слушајући предавања о одрживом развоју, екологији, заштити природе, као и искуства поларних истраживача. Свеже утиске пренеће им управо Свен и његов тим – за подухват који се спремају да предузму, пешачење од Јужног пола до научне базе која је одредиште, потребно је пет недеља, а на том путу изгуби се и више од двадесет килограма. Уз све то, неопходна опрема коју носе тежи чак 160 килограма. Миленин план је да се повеже са младим људима из региона, како би се на време организовали и постали учесници необичне експедиције, јер да би се стигло до ледене лепоте Антарктика, треба много времена и новца. Милена то најбоље зна, јер је и сама већ била на овом континенту читавих 12 дана као члан међународне експедиције. Управо та искуства претворила су је у заљубљеника у Антарктик, али и још загриженијег борца за очување природе. А све је почело као да је реч о најобичнијем путовању, готово излету...

– Видела сам у годишњем извештају студентске организације „Ајзек” кратак извештај осморо чланова ове организације о њиховом боравку на Антарктику, као и да су пријаве у току. Отишла сам на сајт невладине организације „2041”, коју води Роберт Свен и послала пријаву. Када сам добила позитиван одговор, мислила сам да се неко шали, да је то немогуће – прича Милена.

Ствари су тек постајале немогуће: требало је платити око 10.000 евра за учешће у експедицији, набавити посебну опрему коју користе планинари који се пењу на Хималаје, купити авионску карту, понети новца за трошак...

– Већина људи би рекла: „Нема шансе да све то скупим и средим за три недеље”, колико сам ја имала до почетка експедиције. Али, ја сам стално мислила како бих се кајала ако бих пропустила ту шансу и одлучила сам да покушам све што могу. Помогли су ми и пријатељи. Једна познаница која се бави планинарством, повезала ме са својим другарима, па су ме они комплетно опремили, тако да опрему није требало да купујем. Она, иначе, кошта око 2.000 евра – каже Милена.

Уз помоћ донација, стипендија два немачка и једног домаћег предузећа, па и уз Свенову подршку, кога је изненадила велика жеља наше сународнице да крене на пут, Милена је ипак успела да скупи потребан новац. Прво одредиште био је Франкфурт, одатле је летела за Буенос Ајрес, па до Ушуаија, најјужнијег града у Аргентини где су се чланови експедиције састали и бродом норвешке компаније „Кипер адвенчурер” запловили кроз Дрејков мореуз до вода Антарктика.

– Занимљиво је да је брод којим смо пловили југословенске производње, из седамдесетих година прошлог века. Помислила сам да то мора да је остварење неке промисли – да се на том броду вози једна Српкиња. Иначе, експедиција је била замишљена тако да пловимо бродом кроз ледено пространство, пристајемо сваког дана уз обалу, проводимо цео дан напољу и ноћу се враћамо на брод. Мада, неколико вечери преспавали смо и на тлу, у шаторима или само у врећама за спавање, испод ведрог неба, већ како је ко хтео – објашњава Милена.

Први сусрет са Антарктиком у исти мах задивљује и чини да се човеку заледи крв у жилама, сећа се наша саговорница. Истовремено сте одушевљени пространством у којем влада апсолутна тишина и којим доминирају свега три боје, бела, сива и, када је сунчано, плава, али и престрављени када помислите колико сте мали и како би вас природа за тили час прогутала када бисте сте тамо нашли сами или са само троје, четворо људи, описује Милена.

– Нас је било око сто на броду, разних вера, националности, раса, од 17 до 50 година. Ја сам била једина из југоисточне Европе. Дивно смо се дружили, а свима нам је била заједничка велика љубав према природи. Антарктик је заштићен међународном конвенцијом која важи до 2041. године, отуд и име организације која припрема ове експедиције. Тамо не смете да остављате било какве отпатке за собом, не смете да дирате животиње. Зато се оне и не плаше људи, пингвин вам, на пример, слободно прилази и није реткост да потрчи за вама – каже Милена.

Температура у време када је Милена боравила била је „подношљивих” до минус 20 степени, али када јој се дода ветар постаје изузетно хладно. Прво правило облачења је да вам ноге буду суве, носи се по два, највише три слоја одеће, а обавезне су и заштитне наочаре, јер је зрачење превише јако и без њих, спој белине и сунчевих зрака може да изазове озбиљне тегобе.

– Никад у животу нисам била више узбуђена него ноћ пред пут на Антарктик, али зато се тамо ни у једном тренутку нисам плашила. Природа је невероватна, упознала сам пуно добрих људи, чула доста интересантних предавања и сада имам жељу да цело то моје искуство пренесем другима. И ако бисте ме питали да ли бих поново ишла на Антарктик, мој одговор је: „Наравно!” – закључује Милена.

Јелена Чалија