Судија Симеуновић усмрћен амонијаком?

Тог трећег октобра 2000. године истражни судија београдског Окружног суда Небојша Симеуновић отишао је да преспава код своје рођене сестре Јелене, јер му је после вероватно најтежег радног дана у каријери било потребно њено друштво. Вечерао је, истуширао се и легао у постељу са жељом да се такав дан више не понови. А онда је уследио телефонски позив...

– Пробудила сам га и рекла да га тражи неки силеџија, јер тако је звучао – прича Јелена Симеуновић. – Био је то, у ствари, полицијски генерал, један од најпоузданијих Милошевићевих људи, човек који је после петооктобарског преврата отишао у „заслужену” пензију. Шта је хтео? Просто, хтео је да убеди Небојшу да ипак те вечери, пре истека дежурства, потпише налог за хапшење рудара „Колубаре” , Бориса Тадића и Небојше Човића.

Видно узбуђен Симеуновић је рекао да му не пада на памет да промени своју одлуку.

– Дословце му је рекао: „Ви јако добро знате како се води истражни поступак и како ви то замишљате да ја вама потпишем налог за хапшење, а да никога нисам видео ни саслушао, ни проценио као судија да ли постоје услови за хапшење? Молим вас, немојте да вам падне на памет да ме ноћас поново око овога узнемиравате.”

Јелена Симеуновић се присећа да је њеног брата највише иритирала реченица полицијског генерала да је „хапшење договорено на највишем нивоу”. Уследили су догађаји који су највећем делу јавности већ познати, а судију Симеуновића више нико није помињао. Све до ноћи између 6. и 7. новембра, када је полицији пријављен његов нестанак. Тело Небојше Симеуновића нађено је 3. децембра у Дунаву, код хотела „Југославија”, а породица је одмах посумњала да је реч о убиству.

Јелена Симеуновић предочила нам је део документа за који тврди да је реч о записнику са саслушања сведока који су давали исказе у београдском Окружном суду. У том делу документа помиње се амонијак и његово дејство на организам човека у који је убризган.

– Ово су изводи из записника о саслушању који је састављен 12. фебруара 2001. године у Окружном суду у Београду, а саслушана особа је неко ко је био близак Институту за судску медицину. Том саслушању присуствовао је и наш адвокат, сада покојни Љубомир Трифуновић – каже Јелена Симеуновић.

Садашњи пуномоћник Јелене Симеуновић, адвокат Милорад Пањевић објашњава за „Политику”:

– Тај сведок је у ствари потврдио да је лично дошао до сазнања како се на институту помињала могућност да је Небојши Симеуновићу убризган амонијак и да је тако убијен. Међутим, истражне радње које су спроведене у Палати правде нису дале неки резултат нити помак у расветљавању случаја. Имам утисак да су сви ти сведоци, припадници државне безбедности, војске, судске медицине, саслушани да би се задовољила нека форма.

Пањевић открива да је предмет „мировао” све до маја 2006. године када је до њега и до Јелене Симеуновић стигла информација да у списима постоје неки тајни извештаји.

– Отишли смо у тужилаштво и од поступајућег тужиоца смо обавештени да предмет има неку ознаку тајности и да ништа од докумената не можемо да добијемо на увид. А у списима се налази и некакав тајни извештај комисије коју је за ову прилику формирао тадашњи министар унутрашњих послова – каже Пањевић.

----------------------------------------------

Притисак из Генералштаба

Да цео случај добије на тежини побринуо се бивши начелник Генералштаба Војске Југославије генерал-пуковник Небојша Павковић који је тог 3. октобра 2000. године упутио допис министру унутрашњих послова Влајку Стоиљковићу. У допису се наводи:

„У новонасталој ситуацији најаве и предузетих мера у вези генералног штрајка желим да Вас обавестим о могућим последицама по системе веза у Војсци Југославије, а који су од стратешког значаја за одбрану земље.

Наиме, уколико би дошло до искључења из процеса рада РЕИК ’Колубара’ део система стационарних веза Војске Југославије, систем електронског извиђања и информатичке подршке био би значајно нарушен... У нади да ће се изнаћи адекватно решење да се спречи искључење РЕИК ’Колубара’ срдачно Вас поздрављам...”

А „адекватно решење” се већ назирало у виду хапшења једанаесторице чланова штрајкачког одбора „Колубаре” и двојице опозиционих лидера – Бориса Тадића и Небојше Човића. Међутим, режим није очекивао да ће дежурни истражни судија Небојша Симеуновић одбити да потпише захтев тужилаштва за хапшење.

----------------------------------------------

Тужилаштво без коментара

У Републичком јавном тужилаштву, једином „овлашћеном” да одговара на питања новинара, нису желели да говоре о предмету формираном поводом смрти судије Небојше Симеуновића. Једини одговор је да је „у току преткривични поступак и да у тој фази не могу у јавност да износе било какве податке из предмете.  Преткривични поступак иначе траје већ десет година.

У тужилаштву су одбили да нам одговоре на пет питања која смо им доставили писаним путем.

Тако смо остали ускраћени за званичан одговор на питања шта је све урађено у склопу истражних радњи у овом предмету, колико је сведока саслушано у вези са конкретним случајем, као и да ли постоји сумња да је било опструкције у вези са утврђивањем истине о смрти Небојше Симеуновића. У тужилаштву су одбили да нам одговоре и на питање да ли је, у склопу истражних радњи, урађена анализа мобилне телефоније како би се утврдило кретање судије Симеуновића неколико дана пред његову смрт, али и када су обављене последње истражне радње у овом предмету и које су оне биле.

Подсетимо, републички јавни тужилац Загорка Доловац је у недавном интервјуу за „Политику” признала да су „рад на овом случају опструирали остаци режима Слободана Милошевића”. На питање да ли сматра да, с обзиром на то да је од судијине смрти прошла деценија, нема довољно убедљивих аргумената да је реч о убиству, Доловчева је одговорила:

– Неприхватљиво је што још постоје недоумице у вези са смрћу једног таквог носиоца правосудне функције. Јавност треба да буде свесна да је, у време када је судија настрадао, било пропуста када су истражне радње у питању, али и чињенице да су рад на овом случају опструирали остаци режима Слободана Милошевића који су, према индицијама које постоје, на разне начине стопирали расветљавање случаја. Нажалост, после десет година тешко је доћи до квалитетних доказа.