Сува шљива у Торину

„Да ли је ово кисели купус? А имате и ајвар!” – питају две Италијанке пробијајући се кроз масу ка пулту са производима српског штанда на торинском сајму исхране „Салоне дел густо” („Смотра укуса“). Поред футошког киселог купуса и лесковачког ајвара ту су и златарски сир, пиротски качкаваљ и суве шљиве као традиционални производи којима се наша земља први пут представља на једном од највећих и најатрактивнијих сајмова исхране. „Смотра укуса”, поред богате понуде на стотинама штандова из свих регија Италије, представља и избор најатрактивније интернационалне понуде хране, а одржава се истовремено са смотром „Мајка земља” („Terra madre“) у организацији светског покрета „Слоу фуд” („Slow food”, „спора храна” као супротност „брзој храни“).

„Слоу фуд” је покрет који је, испровоциран погубним продором нездраве „брзе хране”, покренуо независни интелектуалац Карло Пертини крајем осамдесетих година прошлог века. Идеја је била и остала очување здраве, традиционалне хране коју производе мали, независни, локални произвођачи најпре у Италији па онда и у Европи. Данас „Слоу фуд” има више од 120.000 активних чланова у преко 130 земаља света, и наставља да осваја нове територије. Тако је најзад дошао ред и на нас, Србију, „нову територију” усред Европе, чије је пољопривредне потенцијале и богатство специфичне кухиње овај светски покрет први пут званично представио.

„Велико ми је задовољство што сте ту и што сте нам се прикључили у борби за очување здраве и чисте хране” – рекао је Петрини за „Политику” приликом посете српском штанду, поновивши кључну тезу из свог говора са отварања манифестације „Мајка земља” – а то је да наша цивилизација мора да се трансформише и схвати да је даљи развој и излазак из економске и друштвене кризе могућ само у комбинацији традиционалног и модерног, уз поштовање права слабих, старих и жена и уз инсистирање на здравој храни. 

Хала издвојена за манифестацију „Мајка земља” подсећа на свет у малом: ту су буквално на хиљаде представника свих нација, од Лапонаца и северноамеричких Индијанаца до Африканаца, Јапанаца и Мавара, многи од њих у националним ношњама. То су делегати вишедневног конгреса који обједињује стручне радионице, предавања и дискусије на тему очувања биодиверзитета и чистоће усева, животињских врста и животне средине.   

У већој хали до ове смештен је сајам „Смотра укуса” са стотинама штандова са карактеристичним италијанским производима, груписаним по регијама, а иза њих и интернационални део резервисан за изабране националне селекције. Такозвани мали, независни произвођачи на фасцинантно дизајнираним и украшеним штандовима уз шарм и непосредност у комуникацији нуде домаће производе. Нису само наши произвођачи широке руке: сваки посетилац по жељи добија узорак производа на пробу, најчешће бесплатно, понекад и пун тањирић пршуте или повећу кришку сира и чашу вина уз симболичну надокнаду, а произвођачи се утркују ко ће бити љубазнији, симпатичнији, расположенији за разговор и трговину. Са олакшањем констатујемо да српски производи по квалитету и укусу нимало не заостају за италијанским, али је зато пред нашим произвођачима пут у освајању атрактивног паковања и презентације. То је нешто на чему треба што пре порадити, баш као и на организацији и дефинисању принципа националног наступа на оваквој и сличним манифестацијама.

Уживајући у „Смотри укуса”, Торино процењује да ће град ове године зарадити преко 80 милиона евра од сајма, не рачунајући позитивни публицитет у страној штампи, који би, да се ради о плаћеној реклами, коштао 50 милиона евра!

А шта је са нашим публицитетом и сликом коју Италијани имају о Србији данас, две недеље после инцидента у Ђенови? Не морамо да бринемо: неколико људи са којима сам разговарала, од продавачица у бутицима, преко излагача на сајму, до торинског таксисте навијача Јувентуса, слажу се да се ради о непријатној епизоди која више има везе са европским проблемом фудбалских хулигана, него са нацијом и пореклом. „Шта вам је, па наши тифози су још гори”, каже ми старија новинарка у прес центру, док њена колегиница додаје: „Говорите енглески па нисмо знале одакле сте. Само да нисте Американка, не волимо Американце!” Толико о предрасудама. 

Татјана Петровић