Трпљење је стил живота

После много дана успела сам да саставим време и рачунар. Тамо у Грачаници времена много, али мало могућности за комуникацију. Кратки дани, дуге ноћи. „Ноћ година...“, каже Синиша док прича како се оженио неколико дана уочи бомбардовања и није правио свадбу. Прво дете му се родило децембра те године у неусловној, хладној амбуланти. Његово треће дете, двогодишња девојчица није преживела када није било лекова, струје, хитне помоћи и лекара. Родио се пре две године и мали Лазар.

Мало је другачија прича Љубишина, коме је супруга била носећа у време бомбардовања, па онда поново у време мартовског погрома. А најстаријој девојчици само је чудо спасло живот од високих температура и упале плућа.

Данас та деца похађају основну школу. Мала Анастасија је у првом разреду и добила је књиге као сви ђаци прваци у Србији. Али, замислите: књиге су коришћене, радне свеске исписане и обојене. Неки непотписани малишан је добро притискао, не може се брисати, тако да сада девојчица прави своју радну свеску тако што преписује туђе урађене задатке. Тако и остали њени другови из два одељења, док су у једном одељењу добили нове књиге. Колега чије дете учи у Нишу каже да су књиге биле нове.

Осим тога, опростите ми на необавештености, али не примећујем да било ко коментарише извештај независне просветне комисије који је у Косовској Митровици прочитао један архитекта, професор у пензији. Према том извештају, наставни програм на српском језику треба изменити тако што ће се избацити песме „Симонида“ и „Косовски бој“. На свакој школи треба да стоји на видном месту мапа Косова и химна треба да буде део програма за музичко васпитање. Веронауку треба искључити.

Родитељи се не љуте на професора. Многи су се пензионисали па сада раде за свакакав новац. Питају се људи да ли је то њихова власт постала аутистична, зна ли министар имају ли школе струју…

У ствари, лако је писати и коментарисати коментар. Најтеже је живети, доживети каменовање аутобуса уз непрестано махање „оним прстом“ када смо пролазили кроз насељена места путујући кроз Метохију.

Hавика је чудно стање духа и трпљење је специфичан стил живота. Нема телефона, па добро, није први пут. Не ради једини апарат за снимање зуба у Грачаници, па шта ћемо, идемо у Приштину или Косовску Митровицу. Искључују нам воду, умићемо се бунарском водом. Долазе туристи из Јапана и са Тајвана да виде манастир Грачаницу, водич је Албанка у мајици са голим леђима. Монахиња јој даје пешкир да се огрне, толико може. Шта ћемо, наше туристичке агенције не доводе странце у косметске светиње.

Сиротиња уместо од Црвеног крста све чешће тражи помоћ од цркве. Честити су се латили посла. Метар дрва тестеришу за двеста динара. Исто толико наплаћују и цепкање, још сто динара узеће да дрва сложе.

Очигледно ће зима бити дуга и хладна.

*Списатељица, живи у Грачаници и Нишу