Trpljenje je stil života

Posle mnogo dana uspela sam da sastavim vreme i računar. Tamo u Gračanici vremena mnogo, ali malo mogućnosti za komunikaciju. Kratki dani, duge noći. „Noć godina...“, kaže Siniša dok priča kako se oženio nekoliko dana uoči bombardovanja i nije pravio svadbu. Prvo dete mu se rodilo decembra te godine u neuslovnoj, hladnoj ambulanti. Njegovo treće dete, dvogodišnja devojčica nije preživela kada nije bilo lekova, struje, hitne pomoći i lekara. Rodio se pre dve godine i mali Lazar.

Malo je drugačija priča Ljubišina, kome je supruga bila noseća u vreme bombardovanja, pa onda ponovo u vreme martovskog pogroma. A najstarijoj devojčici samo je čudo spaslo život od visokih temperatura i upale pluća.

Danas ta deca pohađaju osnovnu školu. Mala Anastasija je u prvom razredu i dobila je knjige kao svi đaci prvaci u Srbiji. Ali, zamislite: knjige su korišćene, radne sveske ispisane i obojene. Neki nepotpisani mališan je dobro pritiskao, ne može se brisati, tako da sada devojčica pravi svoju radnu svesku tako što prepisuje tuđe urađene zadatke. Tako i ostali njeni drugovi iz dva odeljenja, dok su u jednom odeljenju dobili nove knjige. Kolega čije dete uči u Nišu kaže da su knjige bile nove.

Osim toga, oprostite mi na neobaveštenosti, ali ne primećujem da bilo ko komentariše izveštaj nezavisne prosvetne komisije koji je u Kosovskoj Mitrovici pročitao jedan arhitekta, profesor u penziji. Prema tom izveštaju, nastavni program na srpskom jeziku treba izmeniti tako što će se izbaciti pesme „Simonida“ i „Kosovski boj“. Na svakoj školi treba da stoji na vidnom mestu mapa Kosova i himna treba da bude deo programa za muzičko vaspitanje. Veronauku treba isključiti.

Roditelji se ne ljute na profesora. Mnogi su se penzionisali pa sada rade za svakakav novac. Pitaju se ljudi da li je to njihova vlast postala autistična, zna li ministar imaju li škole struju…

U stvari, lako je pisati i komentarisati komentar. Najteže je živeti, doživeti kamenovanje autobusa uz neprestano mahanje „onim prstom“ kada smo prolazili kroz naseljena mesta putujući kroz Metohiju.

Havika je čudno stanje duha i trpljenje je specifičan stil života. Nema telefona, pa dobro, nije prvi put. Ne radi jedini aparat za snimanje zuba u Gračanici, pa šta ćemo, idemo u Prištinu ili Kosovsku Mitrovicu. Isključuju nam vodu, umićemo se bunarskom vodom. Dolaze turisti iz Japana i sa Tajvana da vide manastir Gračanicu, vodič je Albanka u majici sa golim leđima. Monahinja joj daje peškir da se ogrne, toliko može. Šta ćemo, naše turističke agencije ne dovode strance u kosmetske svetinje.

Sirotinja umesto od Crvenog krsta sve češće traži pomoć od crkve. Čestiti su se latili posla. Metar drva testerišu za dvesta dinara. Isto toliko naplaćuju i cepkanje, još sto dinara uzeće da drva slože.

Očigledno će zima biti duga i hladna.

*Spisateljica, živi u Gračanici i Nišu