Mali – rat koji svet pogrešno razume

Poslednji koordinisani napadi na više gradova u Maliju ponovo su ovu zapadnoafričku državu vratili na naslovne strane svetskih medija.

Stvara se utisak da je reč o još jednom lokalnom ratu u siromašnoj afričkoj državi u kojoj se vlast bori protiv pobunjenika, a ne postoji samo jedna grupa sa idejom da se drugi pobinjenici ubiju.

Ta reč pobunjenik je postala gotovo obavezan deo svakog izveštaja iz Sahela, ali što se više koristi, sve manje govori o stvarnosti.

Ona sugeriše da sa druge strane fronta postoji jedinstven pokret, jedna komanda i jedan politički cilj, a zapravo se iza tog naziva krije se čitav niz različitih organizacija čiji se interesi ponekad dodiruju, a ponekad potpuno razilaze.

Poslednji talas napada upravo je pokazao koliko je takav pojednostavljeni pogled nedovoljan.

Rojters je, pozivajući se na više diplomatskih i bezbednosnih izvora, ocenio da su aprilski napadi otkrili do sada najviši stepen koordinacije između tuareškog Fronta za oslobođenje Azavada (FLA) i JNIM-a, organizacije povezane sa Al Kaidom.

Istovremeno, sagovornici agencije upozoravaju da se ta saradnja pre svega zasniva na taktičkom interesu, dok politički ciljevi dve grupe ostaju suštinski različiti.

Upravo zato analitičari upozoravaju da bi bilo pogrešno govoriti o jednom pokretu ili trajnom savezu.

Istovremeno se prepliću etnički spor star više decenija, delovanje organizacija povezanih sa Al Kaidom i Islamskom državom, borba države da povrati kontrolu nad ogromnim delom svoje teritorije, ali i sve izraženije nadmetanje spoljnih sila za uticaj u Sahelu.

Da problem daleko prevazilazi granice Malija pokazuju i poslednji izveštaji Ujedinjenih nacija.

Generalni sekretar Antonio Gutereš upozorio je Savet bezbednosti da se bezbednosna situacija u zapadnoj Africi i Sahelu iz godine u godinu pogoršava, da oružane grupe šire prostor delovanja preko državnih granica i da je za takav izazov neophodan regionalni, a ne isključivo nacionalni odgovor.

Istovremeno, Kancelarija visokog komesara UN za ljudska prava posle poslednjeg talasa napada upozorila je na naglo pogoršanje humanitarne situacije, stradanje civila i sve teži pristup hrani i medicinskoj pomoći u delovima zemlje koji su zahvaćeni sukobima.

Nije važno ko je napao koji grad već ko ratuje u Maliju i sa kojom taktikom.

Tuarezi, nomadski narod koji vekovima živi širom Sahare, od južnog Alžira i Libije do Malija, Nigera i Burkine Faso, posle raspada kolonijalnog sistema našli su se podeljeni između više novih država čije granice nisu pratile istorijski prostor na kom su živeli. Za Bamako je to bilo pitanje izgradnje moderne države, dok je za veliki deo Tuarega predstavljalo početak političkog problema koji nikada nije trajno rešen.

Pobune su zato izbijale decenijama, ali su dugo ostajale pre svega lokalni politički i etnički spor.

Različiti tuareški pokreti tražili su veći stepen samostalnosti za Azavad, ogromno područje na severu Malija, pri čemu su njihovi ciljevi bili različiti – od široke autonomije do nezavisnosti.

Bez obzira na razlike, zajedničko im je bilo uverenje da je sever zemlje ostao politički i ekonomski na margini.

Prekretnica je usledila posle pada režima Moamera Gadafija 2011. godine i dok je pažnja sveta bila usmerena na Libiju, malo ko je u tom trenutku razmišljao o posledicama koje će se osetiti hiljadama kilometara južnije.

Povratak velikog broja naoružanih boraca i priliv ogromnih količina oružja u Sahel promenili su odnos snaga na čitavom prostoru, a slabost malijske države omogućila je različitim ekstremističkim organizacijama da se učvrste u oblastima koje vlast više nije mogla da kontroliše.

Od tog trenutka više nije bilo dovoljno govoriti samo o tuareškom pitanju.

Lokalna pobuna počela je da se prepliće sa mnogo širim procesima koji su daleko prevazilazili granice jedne države.

Organizacije povezane sa Al Kaidom, a kasnije i Islamskom državom, nisu došle u Mali da bi rešavale status Azavada, a hihov cilj bio je da iskoriste nestabilnost, slabe institucije i ogromne nenaseljene prostore Sahela kako bi izgradile sopstvenu mrežu uticaja.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš upozorio je u obraćanju Savetu bezbednosti da se bezbednosna situacija u zapadnoj Africi „pogoršava iz dana u dan”, da oružane grupe šire prostor delovanja ka priobalnim državama i da postoji opasnost od „katastrofalnog domino efekta” u čitavom regionu ako se na krizu ne odgovori zajednički.

On je istovremeno podsetio da se, prema Global Terrorism Index-u, čak pet od deset zemalja koje su najteže pogođene terorizmom nalazi upravo u Sahelu.

Poslednji talas nasilja dodatno je potvrdio takvu ocenu. Kancelarija visokog komesara UN za ljudska prava upozorila je posle aprilskih napada da se bezbednosna kriza brzo pretvara u humanitarnu, navodeći da su civili izloženi ubistvima, otmicama, blokadama puteva i nestašici hrane, dok su čitave zajednice ostale bez pristupa zdravstvenoj zaštiti i humanitarnoj pomoći.

Istovremeno, UNICEF je upozorio da su deca ponovo postala najveće žrtve sukoba, jer su škole i zdravstvene ustanove sve češće pogođene borbama.

Zato je preciznije reći da se tu istovremeno vodi borba za kontrolu prostora, stanovništva, saobraćajnih pravaca, političkog uticaja i samog načina na koji će izgledati bezbednosna arhitektura zapadne Afrike u narednim godinama.