„Заморчићи” модернизованог система образовања

„Учитељи, ђаци и родитељи – сви смо ми „заморчићи” инклузивног образовања са заједничком жељом да наша деца буду срећна”, без негодовања прича мајка дечака који похађа редовну осмолетку упркос развојној дисфазији од које пати.

– Никола има сестру близнакињу у другом три. На савет психолога смо их уписали у различита одељења јер она нема развојних проблема а од најмлађих дана изиграва батиног адвоката. Дечака смо водили код разних специјалиста педијатра, психолога, психијатра, све до Института за експерименталну фонетику. Сумњали су на нека обољења из аутистичног спектра, али на крају дијагноза није аутизам него развојна дисфазија, неусклађеност између онога што осећа и онога што може да изрази – казује Кристина Ашковић, мајка близанаца јединих који у Основној школи „Свети Сава” не иду у исто одељење.

Дечак је касно проговорио, а сада прича чак и претерано, не крије његова мама.

– Стручњаци су саветовали да га упишемо у редован предшколски програм који он није савладао као друга деца. Играо се са другарима али се видело да је другачији. Није умео да држи оловку, ни сада је не држи како треба иако смо му је за прсте лепили селотејпом, не би ли научио – препричава Ашковићева осмехујући се.

Из вртића је добио потврду о похађању обавезног програма, са папирима и налазима лекара стигао пред врата осмолетке „Свети Сава”.

– Питали смо да ли има места за оба наша детета. Стручна служба, руководство школе и учитељица су прихватили и Николу, али деца у почетку нису – каже мама основца.

Да су га вршњаци избегавали, не спори ни учитељица Данијела Ардолић.

– Нисам знала шта је развојна дисфазија пре него што сам упознала Николу, нити како да припремим индивидуални образовни план (ИОП) по којем бих са њим радила. A деца ко деца, по природи егоцентрична и са мањком емпатије нису му помагала да се уклопи у нову средину. Саосећање се пробудило код девојчице, чија мама болује од мултиплесклерозе. Она му је прва пришла и почела да се дружи са њим – да га брани. Изборила се за Николино место међу вршњацима и полако су почели да га прихватају – наводи учитељица.

А дечак обожава школу, изостанке са часова доживљава као казну. Веома је комуникативан. Није агресиван. Крупан је, али тром. Што га занима веома брзо савлада. Зна латиницу коју његови другари још нису научили, али зато што обилато пристиска типке на тастатури рачунара.

– Обично пита што мора да учи да пише, кад ће, кад одрасте, куцати текст на компјутеру, а он то већ зна. Онда се нашалим и кажем му да ћу га запослити у градској чистоћи ако не научи да држи оловку, на што он спремно одговара да то и није лоша идеја, јер радници чистоће носе лепе прслуке – додаје дечакова мама.

Одељење у које Никола иде броји 23 деце, што је олакшавајућа околност зато што сваком ученику треба пружити пажњу и објашњења. Прошле године, пре било каквих конкретних инструкција Министарства просвете, учитељица је почела да води досије о Николиним могућностима и напредовању. Својеврсну биографију пише и сада а тражила је од родитеља дечака да напишу у чему је добар у чему лошији, када му треба помоћи, шта може да уради а шта не.

– Даће она њему двојку, није то проблем али он ту оцену треба да заради. Николи добро иде сабирање и одузимање добио је тројку из математике по критеријумима по којима се оцењују потпуно здрава деца. Лепо пева и чита. Разуме прочитано али лоше препричава. Искључи се и не може да се сети о чему је почео да прича. Графомоторика му није јача страна и немам илузију да ће из диктата добити високу оцену. Гласан је. Обично виче кад утрчава у школу, али не би никога повредио, него то ради да привуче пажњу. Поводљив је. Гласно се смеје, трчи по учионици и то је наравно проблем за учитељицу – не спори Кристина Ашковић.

Али много већи проблем учитељици и њеним колегама широм Србије представља то што није дефинисано како треба оцењивати ђаке са сметњама у развоју у одељењу редовне школе. Министарство је на сва звона брујало о томе да деца очуваних интелектуалних способности, али са неким оштећењима у развоју од ове школске године могу да упишу редовне осмолетке. А још није проследило правилник о оцењивању тих ђака. Довело их је у куће знања готово уопште неприпремљене за овај озбиљан задатак. Школска здања нису уређена тако да олакшају кретање, боравак и рад ђака са инвалидитетом, неким обликом аутизма, поремећајем вида, слуха...

– Мора да постоји категоризација, да се тачно зна које дете може а које не може да иде у редовну основну школу. А нису сви родитељи спремни за сарадњу и нису ни сви учитељи за инклузију, а то ни са чим није регулисано – коментарише Данијела Ардолић, учитељица која процењују родитељи даје угледан пример увођења инклузивног образовања.

Никола иде узлазном путањом. Не изостаје са часова. Има учитељицу која савесно и посвећено ради са њим. Упитана шта ће бити када заврши четврти разред, када уследи прекрајање одељења и када га сачекају нови наставници из сваког предмета Ардолићева одговара:

„Закон је рекао своје. Нико нас није питао да ли смо спремни да реализујемо идеју о инклузивном образовању како треба. Остаје нам да урадимо све што можемо да тој деци омогућимо неометано школовање. Неке моје колегинице су у ђачким књижицама поред закључне оцене у загради забележиле да је дете оцењено по ИОП-у (индивидуалном образовном плану), иако немају правилник о оцењивању. Имамо резервисан став према томе, јер није нам објашњено како да приђемо тој деци ни како да вреднујемо њихово знање. Колеге које предају у старијим разредима, за сада ће морати да се ослоне на наше искуство.” 

Миленија Симић-Миладиновић